Eduard Buchner

S Wikipedije, slobodne enciklopedije
Jump to navigation Jump to search
Eduard Buchner
Eduard Buchner (Nobel 1907).png
Rođenje (1860-05-20) 20. maj 1860.
München
Smrt (1917-08-13) 13. august 1917 (57 god)
Focșani, Rumunija
Polje Biohemija
Institucija Univerzitet u Berlinu
Univerzitet u Kielu
Univerzitet u Münchenu
Alma mater Univerzitet u Münchenu
Poznat po Mannichova reakcija
Istaknute nagrade Nobelova nagrada za hemiju 1907.

Eduard Buchner (München, 20. maj 1860Foscani, Rumunija, 13. august 1917) bio je njemački hemičar,[1] poznat po tome što je dobio Nobelove nagrade za hemiju[2] 1907. godine za svoja istraživanja i otkriće nećelijske fermentacije.[3] On se smatra "ocem enzimologije".

Biografija[uredi | uredi izvor]

Buchner je rođen u Münchenu kao sin ljekara i profesora sudske medicine. I njegov brat Hans bio je također ljekar, koji radio kao docent na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Münchenu u Münchenu. Nakon završetka vojnog obrazovanja 1878. Eduard je proveo određeno vrijeme "tražeći sebe".[4] U periodu od 1877. do 1883. upisao se na Univerzitet Ludwig-Maximilians u Münchenu ali nije ga završio. Umjesto njega, diplomirao je na Tehničkom univerzitetu u oblasti neorganske prakse, gdje mu je mentor bio Emil Erlenmeyer. Godine 1879. zaposlio se kao naučnik u tvornici konzervi Waltera Nägelija u Münchenu i Mombachu (kod Mainza), ali je pretrpio određene finansijske gubitke. Međutim, tamo je započeo prva istraživanja na biohemijskim procesima fermentacije. Godine 1883. ponovno je mobiliziran u vojsku.

U periodu od 1882. do kraja 1884. sa kraćim prekidima Buchner je izučavao utjecaje jednoćelijskih organizama i kisika na procese fermentacije. U to vrijeme uz preporuke njegovog brata Hansa, radio je pri botaničkom institutu Carla Wilhelma von Nägelija.[5]

U zimskom semestru 1883/84. nastavio je svoje studiranje na Univerzitetu u Münchenu. Izučavao je organsku hemiju kao svoj primarni predmet kod profesora von Baeyera, a kao sekundarni predmet učio je botaniku kod profesora von Nägelija, te fiziku. Von Baeyer i njegov pomoćnik Theodor Curtius prepoznali su Buchnerove izuzetne sposobnosti i vještine. Tokom svog studiranja, Buchner je razvio snažno duhovno "takmičenje" naspram von Baeyera, ali i intenzivno prijateljstvo sa Curtiusom. Sa von Baeyerom kao mentorom, diplomirao je u novembru 1888. na temi "nove sinteze derivata trimetilena", ali je posljednji dio svoje odbrane morao preraditi sa Curtiusom kao mentorom na Univerzitetu u Erlangenu.[6] U zimskom semestru 1885/86. Curtius je napustio Univerzitet u Münchenu, jer mu je von Baeyer uskratio početak habilitacije koju mu je obećao 1882. godine.

Buchner se habilitirao 1891. kod profesora von Baeyera svojim radom O sintezi derivata pirazola, pirazolina i trimetilena pomoću diazosirćetnih gatera - prilog o znanju cikličnih spojeva atoma, a njegov prvi ispit imao je temu "hemijski procesi pri fermentaciji". U međuvremenu Buchner je bio pet godina stariji od svojih kolega sa sličnim stepenom u karijeri. U jesen 1893. prešao je zajedno sa svojim prijateljem Curtiusom na Univerzitet "Christian Albrecht" u Kielu i tamo radio kao docent. Zajedno su u to vrijeme osnovali sekciju Njemačkog alpskog udruženja u Kielu koja je brojala 20 članova.[7]

Godine 1986. Buchner je stekao titulu vanrednog profesora za analitičku i farmaceutsku hemiju na Univerzitetu "Eberhard Karls" u Tübingenu. Na tom univerzitetu nastali su njegovi prvi radovi o nećelijskoj alkoholnoj fermentaciji.[8] Ovaj rad donio mu je Nobelovu nagradu za hemiju 1907. godine. Dvije godine prije njega, von Baeyer je također dobio istu nagradu.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ "Eduard Buchner | German biochemist". Encyclopedia Britannica (jezik: engleski). Pristupljeno 2018-12-10. 
  2. ^ "The Nobel Prize in Chemistry 1907". NobelPrize.org (jezik: en-US). Pristupljeno 2018-12-10. 
  3. ^ Biografie Eduard Buchner, na sajtu Univerziteta Würzburg.
  4. ^ Rolf Ukrow: Nobelpreisträger Eduard Buchner (1860–1917) Ein Leben für die Chemie der Gärungen und – fast vergessen – für die organische Chemie., disertacija, Berlin 2004.
  5. ^ E. Buchner (1885). "Ueber den Einfluss des Sauerstoffs auf Gährungen". Hoppe-Seylers Zeitschrift für Physiologische Chemie 9: 380–415. 
  6. ^ Biografski podaci, literatura i akademsko stablo Eduarda Buchnera na sajtu academictree.org, pristupljeno 6. februara 2018.
  7. ^ DAV-Kiel gegründet am 8. Dezember 1893 mit eigener Kieler Wetterhütte im Verwall (im Paznauntal (Österreich)).
  8. ^ E. Buchner (1897). "Alkoholische Gärung ohne Hefezellen (Vorläufige Mitteilung)". Berichte der Deutschen Chemischen Gesellschaft 30: 117–124. doi:10.1002/cber.18970300121. 

Vanjski linkovi[uredi | uredi izvor]