Fosfor-trifluorid

S Wikipedije, slobodne enciklopedije
Jump to navigation Jump to search
Fosfor-trifluorid
Phosphorus-trifluoride-2D-dimensions.png Phosphorus-trifluoride-3D-vdW.png
Općenito
Hemijski spoj Fosfor-trifluorid
Druga imena Trifluorofosfin
Fosforo-fluorid
IUPAC ime: Fosfor trifluorid
Fosfor(III)
Molekularna formula PF3
CAS registarski broj 7783-55-3
SMILES FP(F)F
InChI 1/F3P/c1-4(2)3
Kratki opis Bezbojni plin
Osobine1
Molarna masa 87,968971 g/mol
Gustoća 3,91 g/L, plin
Tačka topljenja –151,5
Tačka ključanja –101,8
Rastvorljivost Sporo hidrolizira
Dipolni moment = 1,03 D
Rizičnost
NFPA 704
NFPA 704.svg
0
3
1
 
1 Gdje god je moguće korištene su SI jedinice. Ako nije drugačije naznačeno, dati podaci vrijede pri standardnim uslovima.

Fosfor-trifluorid je neorganski hemijski spoj, čija je formula PF3. To je bezbojni plin bez mirisa, koji polahko reagira s vodom, a veoma je otrovan. Glavnu ulogu ostvaruje kao ligand u metalnim kompleksima. Kao ligand, podudara se sa ugljik-monoksidom u metalnim karbonilima,[1] a zapravo njegova toksičnost je posljedica vezanja s željezom u krvnom hemoglobinu, na sličan način kao što se veže i ugljik-monoksid.

Osobenosti[uredi | uredi izvor]

Fizičke[uredi | uredi izvor]

Fosfor-trifluorid ima ugao vezanja od 107 °, a C-P-F ugao veze je 96,3 °. Plinoviti PF3 ima standardnu entalpiju formiranja od –945 kJ/mol (–226 kcal / mola). U atom fosfora ima hemijski pomak nuklearne magnettne rezonacije od 97 ppm (donje podučje H3PO4).

Ostale[uredi | uredi izvor]

Fosfor-trifluorid hidrolizira posebno na visokim vrijednostima pH, ali to je manje hidrolitski osjetljiv od fosfor-trihlorida. Ne nagriza stakla, osim na visokim temperaturama, a da se osuši sa malim gubitkom, može se koristiti bezvodni kalij-hidroksid. Uz vruće metale, formiraju se fosfidi i fluoridi. Sa Lewisovim bazama, kao što je amonijak, osim formiranja proizvoda (adukta), PF3 se oksidira oksidirajućim supstancama, kao što su brom ili kalij-permanganat.

Kao ligand za tranziciju metala, PF3 je jak π-akceptor, formira razne metalne komplekse sa metalina na niskim stanjima oksidacije. PF3 formira oblike nekoliko kompleksa za koje su odgovarajući CO derivati (vidi metal karbonil) nestabilni ili ne postoje. Stoga je PF (PF3)4 poznat, ali Pd (CO)4 nije.[2][3][4]

Takvi kompleksi se obično pripremaju direktno iz srodnih spojeva metal karbonila, uz gubitak CO. Međutim, nikl je metal koji reagira direktno sa PF 3 na 100 ° C pod pritiskom od 35 MPa da se formira Ni (PF3)4, koji je analogan Ni (CO)4. Cr (PF3)6, analog Cr(CO)6, mže se dobiti od dibenzenehroma:

Cr(C6H6)2 + 6 PF3 → Cr(PF3)6 + 2 C6H6
Tetrakis(trifluorophosphine)platinum(0)-from-xtal-2008-3D-balls.png
Tetrakis(trifluorophosphine)platinum(0)-from-xtal-2008-3D-SF.png
Model lopta-priključak [Pt(PF3)4]
Prostorni model [Pt(PF3)4]

Dobijanje[uredi | uredi izvor]

Fosfor trifluorid se obično dobija od fosfor-trihlorida, putem halogena razmjene, pomoću različitih fluorid a, kao što su fluorovodik, kalcij-fluorid, arsen-trifluorid, antimony-trifluorid ili cink-fluorid:[5][6][7]

2 PCl3 + 3 ZnF2 → 2 PF3 + 3 ZnCl2.

Biološka aktivnost[uredi | uredi izvor]

Fosfor-trifluorid je sličan ugljik-monoksidu jer je plin koji se snažno veže za željezo u hemoglobinu, sprečavajući krv za apsorpciju kisika.

Mjere opreza[uredi | uredi izvor]

PF3 je vrlo otrovan, po čemu je porediv sa fozgenom.

Također pogledajte[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Chatt, J. (1950). "The Co-Ordinate Link in Chemistry". Nature 165 (4199): 637–638. PMID 15416738. doi:10.1038/165637a0. 
  2. ^ Nicholls, D. (1973). Complexes and First-Row Transition Elements. London: Macmillan Press. 
  3. ^ Kruck, T. (1967). "Trifluorphosphin-Komplexe von Übergangsmetallen". Angewandte Chemie 79 (1): 27–43. doi:10.1002/ange.19670790104. 
  4. ^ Clark, R. J.; Busch, M. A. (1973). "Stereochemical Studies of Metal Carbonyl-Phosphorus Trifluoride Complexes". Accounts of Chemical Research 6 (7): 246–252. doi:10.1021/ar50067a005. 
  5. ^ Williams, A. A.; Parry, R. W.; Dess, H. (1957). "Phosphorus(III) Fluoride". Inorganic Syntheses 5: 95–97. doi:10.1002/9780470132364.ch26. 
  6. ^ Dubrisay, R. (1956). Pascal, P., ur. Azote-Phosphore. Nouveau Traité de Chimie Minérale 10. Paris, France: Masson. ISBN 978-2-225-57123-7. 
  7. ^ Clark, R. J.; Belefant, H.; Williamson, S. M. (1990). "Phosphorus Trifluoride". Inorganic Syntheses 28: 310–315. ISBN 978-0-470-13259-3. doi:10.1002/9780470132593.ch77. 

Dopunska literatuera[uredi | uredi izvor]

  • Toy, A. D. F. (1973). The Chemistry of Phosphorus. Oxford, UK: Pergamon Press. 
  • Lide, D. R., ur. (1990). Handbook of Chemistry and Physics (71st iz.). Ann Arbor, MI: CRC Press. ISBN 978-0-8493-0471-2. 
  • March, J. (1992). Advanced Organic Chemistry (4th iz.). New York: Wiley. str. 723. ISBN 978-0-471-60180-7. 
  • Stecher, P. G., ur. (1960). The Merck Index (7th iz.). Rahway, NJ, USA: Merck & Co. 
  • Holmes, R. R. (1960). "An Examination of the Basic Nature of the Trihalides of Phosphorus, Arsenic and Antimony". Journal of Inorganic and Nuclear Chemistry 12 (3–4): 266–275. doi:10.1016/0022-1902(60)80372-7. 

Vanjski linkovi[uredi | uredi izvor]