Sokol u Međurječju

S Wikipedije, slobodne enciklopedije
Jump to navigation Jump to search

Sokol u Međurječju (tvrđava)

Tvrđava Sokol u Međurječju nalazi se na ušću rijeka Tare i Pive u rijeku Drinu. Smještena je na oštroj litici bliže rijeci Pivi iznad koje se izdiže do visine oko 400 m. Strme stijene predstavljale su prirodnu prepreku za osvajače, pa je više zidina kao zaštita bilo na istočnoj strani odakle se tvrđavi jedino moglo prići. Tvrđava je imala više građevina, kula, svodova i dvije kamene stolice. Sokol je česta rezidencija Kosača, naročito njihovo ljetno boravište.

Sokol se prvi put spominje sredinom juna 1409. godine. Tu je nastala darovnica vojvode Sandalja i njegove punice banice Anke za kneza Aleksu Paštrovića kojem su darovali u posjed naselje “Cricena draga” na području Ostrovice (Scripta in Socol d. m. Junii XV die anno domini MCCCCVIIII). [1] Pretpostavlja se da je Sokol sagradio vojvoda Sandalj Hranić Kosača. Njegova starost je veća, a Sandalj je na njemu vršio dogradnje. Poznati su dubrovački klesari i kamenari Novak Pribilović i Radiša Bogetić koji je on u tu svrhu dovodio na Sokol. [2]


Početkom oktobra 1435. godine vojvoda Stjepan Vukčić Kosača svoju rezidenciju navodi kao „славни двор госпоцтва ми у Соколу“. [3] Augusta 1445. godine Sokol je Stjepanu Vukčiću ishodište za titulu, pa je spomenut i kao „Stjepan od Sokola“ (Stefano de Sochol) [4] Sokol se nalazi na prvom mjestu kod nabrajanja posjeda Stjepana Vukčića Kosače u poveljama aragonsko-napuljskog kralja Alfonsa V Aragonskog (1444: “Sochol con un contato che chiama Drina”, 1454: “civitate Falcone cum suis castellis et cum comitatu suo, civitate Socol cum omnibus suis pertinentiis castris et confinibus”) i povelji rimskog kralja Fridriha III (1448: “castrum Soco cum dominio Strynon”). [5] U Sokolu je 1455. godine planirana ženidba hercega Stjepana Vukčića i njegovih sinova Vlatka i Vladislava. Zbog toga su tri dubrovačka poslanika sa bogatim darovima, tkaninama i većim brojem muzičara bili su upućeni u Sokol. [6]


Osmanlije su zauzele tvrđavu Sokol poslije januara 1466. godine. [7] Prema popisu iz 1468/1469. godine tvrđavu Sokol Osmanlijama je predao izvjesni knez Radoje Zupčić, koji je za to bio nagrađen posjedom. [8] Isti Radoje spomenut je i u poimeničnom popisu iz 1477. godine [9] U Sokolu je bilo sjedište nahije koja je pripadala kadiluku Drina. [10]


Ispod Sokola se nalazilo Stjepan Polje, s podgrađem Podsokol. [11] Podsokol se prvi put javlja u izvorima maja 1428. godine. Tada se kao Sandaljev čovjek iz Podsokola spominje Nahod Bogčaić (Bogaić) (Nachod Bogchaich de Subtus Sochol homo voiuode Sandagl), koji se zadužuje kod Ivana Prodanelića na 53 perpera i jedan groš. [12] Pretpostavlja se da je vojvoda Sandalj Hranić u podnožju Sokola na Stjepan polju sagradio crkvu svetoga Stjepana i da je kao njen ktitor u njoj sahranjen. Početkom maja 1421. godine Mihoč Klapotić, dubrovački kamenar, obavezao se da će sa svojim šegrtom ići u Sokol kod vojvode Sandalja da mu sazida crkvu (murarli una ghiesia), možda upravo crkvu sv. Stjepana. [13]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ “Nos domina banissa Anna relicta bone memorie domini bani Vulch et nos Sandalus dei gratia voivoda magnus tote Bosne ... fecimus gratia seruitori nostro comiti Alexio Pastrouich pro suis veris et fidelibus servitiis damus ei villam, que vocatur Cricena draga in comitatu Ostrovice de nostro patrimonio, donamus et donavimus predicto Alexio in perpetuo ei ... Scripta in Socol d. m. Junii XVo die anno domini MoCCCCoVIIIIo [1409] et pro magna cautella sigillavimus cum sigillo nostro”, Lajos Thallóczy, Studien zur Geschichte Bosniens und Serbiens im Mittelalter, Duncker & Humblot, Munchen – Leipzig, 1914, str. 352.
  2. ^ Aprila 1424. godine angažiran je “lapicida” Novak Pribilović koji je imao zadatak da izgradi cisternu i druge radove koji budu potrebni za vojvodu Sandalja u Sokolu (unam cisternam vel omnia altra laboreria que videbuntur et placebunt eidem voiuode in Sochol). Dvije godine kasnije “petrarius” Radiša Bogetić obavezao se da će ići da gradi cisternu za vojvodu Sandalja u Sokolu (nomine ipsius voiuode Sandagl, ire Sochol ipius voyuode ac faciendum ibidem unam cisternam), Emir O. Filipović-Esad Kurtović, Četiri bosanska Sokola, Pregled LII/1, Sarajevo 2011, 102.
  3. ^ (10. oktobra 1435.), Љубомир Стојановић, Старе српске повеље и писма, I/2, Српска краљевска академија, Зборник за историју, језик и књижевност српског народа, Прво одељење, Споменици на српском језику 24, Београд-Сремски Карловци, 1934, 37.
  4. ^ „Pax cum magnifico domino Stefano de Sochol magno vayvoda regni Bossine ac duce terre Huminis” (23. augusta 1445. godine), Šime Ljubić, Listine o odnošajih između južnoga slavenstva i Mletačke republike, knj. IX, JAZU, Zagreb, 1890, 226.
  5. ^ L. Thallóczy, Studien zur Geschichte Bosniens und Serbiens im Mittelalter, 361, 379, 397.
  6. ^ Сима Ћирковић, Херцег Стефан Вукчић-Косача и његово доба, Српска академија наука и уметности, Посебна издања 376, Одељење друштвених наука 48, Београд, 1964, 218.
  7. ^ Вељан Атанасовски, Пад Херцеговине, Народна књига-Историјски институт, Београд 1979, 115.
  8. ^ Popisu iz 1468/1469: „Ova tri sela [Susečno, Trbušiča i Kukala] i sela Zakmur i Ćureva, koja su upisana, dole niže, na trećem listu, s one strane, data su od strane Visoke Porte knezu Radoju Zupčiću koji je predao Sokol, o čemu je donio svoj berat”, Sumarni popis sandžaka Bosna iz 1468/69. godine, (Priredio Ahmed S. Aličić), Islamski kulturni centar, Mostar, 2008, 114.
  9. ^ Popisu iz 1477: „Čifluk kneza Radoja. To je osoba koja je predala tvrđavu Sokol”, Poimenični popis sandžaka vilajeta Hercegovina, (Priredio A. S. Aličić), Orijentalni institut, Monumenta Turcica historiam Slavorum meridionalium illustrantia, Tomus sextus, Serija II, Defteri 3, Sarajevo, 1985, 361.
  10. ^ Hazim Šabanović, Bosanski pašaluk – Postanak i upravna podjela, Svjetlost, Sarajevo 1982, 138.
  11. ^ Mihailo Dinić, Земље херцега Светога Саве, Глас САНУ 182, Београд 1940, 169-170.
  12. ^ „Ego Nachod Bogchaich de Subtus Sochol homo voiuode Sandagl confiteor quod super me et super omnia bona mea obligo me dare et soluere ser Johanni Theodori de Prodanello yperperos quinquaginta tres et grossos unum usque ad unum mensem proxime futurum. Et sit de presenti viagio. Et si ultra etc. Renuntiando etc. Judex et testis ut supra” (27. maja 1428. godine), Državni arhiv u Dubrovniku, Serija: Debita Notariae, Svezak: XIV, Folija 192; E. O. Filipović-E. Kurtović, Četiri bosanska Sokola, 104.
  13. ^ “Ser Theodorus de Prodanello ex parte una et Michoç Clapotich petrarius ex parte alia de comuni eorum concordia attulerit in Benedicto de Schieris notarius unum scriptum pactorum inter eos factorum quod firmare et obseruare promisserunt super se et omnia bona sua cuius tenor sequitur, videlicet: In Christi nomine amen, 1421 adi III magio, io Theodoro di Prodanello acordai Michoç petraro con lo suo fante che vada a messer Sandagl in Sochol per murarli una ghiesia. Et chel dicto Michoç con lo suo fante abia yperperi venticinque lo mese con lo fante et la spesa di bocha. Et che se debia contar el suo salario cominçia adi 3 magio 1421 infin che lo signor li dira comiato. Et di qua li prometto a dar caualli per portarlo con le sue cose a spese di voiuoda. Et alla tornata sua vegnando a Ragusa che li dobiamo dar caualli per lui et per lo suo albergo et altro non. El qual Michoç promette di lauorare lialmente et atendere a sopradicto acordio. Renunziando. Et io Todoro li prometto de esser pleço et pagador di tucto quello auera seruito el dicto Michoç a messer voiuoda. El qual Michoç abe da mi Todoro per parte del suo salario datili qui in Ragusa yperperi trentasei. Renunziando. Hec autem etc. Judex ser Matheus de Gradi et testius Ruscus magistri Christofori” (3. maja 1421. godine), Državni arhiv u Dubrovniku, Serija: Diversa Notariae, Svezak: XIII, Folija: 175; E. O. Filipović-E. Kurtović, Četiri bosanska Sokola, 106.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Lajos Thallóczy, Studien zur Geschichte Bosniens und Serbiens im Mittelalter, Duncker & Humblot, München - Leipzig 1914.
  • Emir O. Filipović-Esad Kurtović, Četiri bosanska Sokola, Pregled LII/1, Sarajevo 2011, 83-114, [1]
  • Mihailo Dinić, Земље херцега Светога Саве, Глас Српске академије наука и уметности 182, Београд 1940.
  • Ljubomir Stojanović, Старе српске повеље и писма, I/2, Српска краљевска академија, Зборник за историју, језик и књижевност српског народа, Прво одељење, Споменици на српском језику 24, Београд-Сремски Карловци, 1934.
  • Šime Ljubić, Listine o odnošajih između južnoga slavenstva i Mletačke republike, knj. IX, Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, Zagreb, 1890.
  • Sima Ćirković, Херцег Стефан Вукчић-Косача и његово доба, Српска академија наука и уметности, Посебна издања 376, Одељење друштвених наука 48, Београд, 1964.
  • Hazim Šabanović, Bosanski pašaluk – Postanak i upravna podjela, Svjetlost, Sarajevo 1982.
  • Veljan Atanasovski, Пад Херцеговине, Народна књига-Историјски институт, Београд 1979.
  • Sumarni popis sandžaka Bosna iz 1468/69. godine, (Priredio Ahmed S. Aličić), Islamski kulturni centar, Mostar, 2008.
  • Poimenični popis sandžaka vilajeta Hercegovina, (Priredio Ahmed S. Aličić), Orijentalni institut, Monumenta Turcica historiam Slavorum meridionalium illustrantia, Tomus sextus, Serija II, Defteri 3, Sarajevo, 1985.
  • Marko Popović, Соко град над Шћепан Пољем - замак са задужбинама Косача-Шћепан Поље и његове светиње кроз вјекове, Зборник радова са научног скупа (Плужине, 24–25. септембар 2006), Беране: Свевиђе – манастир Заграђе 2010, 17–60, [2]
  • Soko, [3]
  • Soko-grad hercega Šćepana, [4]