Telefon

S Wikipedije, slobodne enciklopedije
Jump to navigation Jump to search
Question book-new.svg Ovaj članak ili neka od njegovih sekcija nije dovoljno potkrijepljena izvorima (literatura, web-stranice ili drugi izvori).
Ako se pravilno ne potkrijepe validnim izvorima, sporne rečenice i navodi mogli bi biti obrisani. Pomozite Wikipediji tako što ćete navesti validne izvore putem referenci te nakon toga možete ukloniti ovaj šablon.
Telefon

Telefon (iz grčkog: têle = udaljen i phoné = glas) jest uređaj za komunikaciju na daljinu koji se koristi tako što prima i prenosi zvuk (uglavnom ljudski glas) s jednog mjesta na drugo i obratno. Većina telefona radi tako što prenosi električni signal posredstvom složenog sistema telefonskih mreža, koji dozvoljava komunikaciju skoro bilo kojeg korisnika telefona s gotovo bilo kojim drugim.

Uvod[uredi | uredi izvor]

Postoje tri osnovna načina kojim se neki korisnik telefona povezuje na telefonsku mrežu: tradicionalni (fiksni telefon), koji je povezan kablovima s jednom određenom fizičkom lokacijom; bežični i radiotelefoni, koji koriste ili analogne ili digitalne signale; satelitski telefoni, koji koriste telekomunikacijske satelite, i VoIP veze (engleski: Voice over IP, što znači "glas preko internet protokola"), koje se koriste internetskom vezom. Između krajnjih korisnika, povezivanje se može vršiti preko optičkog vlakna, mikrotalasa, satelitske veze ili kombinacijom ovih. Doskora, kad bi se reklo "telefon", uglavnom bi se mislilo na fiksni telefon. Bežični i mobilni telefoni sada su ustaljeni širom svijeta, pri čemu se od mobilnih telefona čak očekuje da će na kraju potpuno zamijeniti "tradicionalne", fiksne telefone. Za razliku od mobilnih telefona, bežični se uglavnom smatraju "fiksnim" telefonima, jer imaju domet uglavnom nekoliko metara ili nekoliko desetaka metara i uglavnom se povezuju na baznu stanicu, koja je potom povezana kablovima na fiksnu telefoniju.

Historija[uredi | uredi izvor]

Telefon iz 1896.

Ostaje nerazjašnjeno ko je izumio prvi telefon, pošto su Antonio Meucci, Philipp Reis, Alexander Graham Bell i ostali – svi kandidati za ovu titulu. Važno je zapamtiti da ne postoji nešto poput "jedinstvenog izumitelja telefona". Stanje telefonije kakvo imamo danas je rezultat rada mnogih ruku, od kojih je svaka pomoć bila veoma vrijedna.

Bežični telefoni[uredi | uredi izvor]

Bežični telefoni

Bežične telefone prvi je izumio Teri Pall 1965. godine. Oni se sastoje od bazne stanice, koja je kablovima spojena s fiksnom telefonijom, i slušalice, koja je radiotalasima spojena s tom baznom stanicom. To korisnicima dozvoljava da nose slušalicu bez bazne stanice u okviru dosega te bazne stanice. Baznim stanicama je potreban napon da bi komunicirale sa prenosnom slušalicom, tako da bežični telefoni u principu ne funkcionišu pri nestanku struje. Bežični telefoni u početku su koristili frekvenciju od 1,7 MHz za komunikaciju baze sa slušalicom. Da bi se poboljšao kvalitet i prevazišli problemi ograničenosti dosega, ovo je kasnije promijenjeno tako da se koristi FM na višim frekvencijama (49 MHz, 900 MHz, 2,4 GHz i 5,8 GHz). Telefoni koji rade na frekvenciji od 2,4 GHz se često miješaju s određenim bežičnim mrežnim protokolima (802,11 b/g) jer koriste istu frekvenciju. Danas je doseg bežičnih telefona obično par stotina metara.


Mobilni telefoni[uredi | uredi izvor]

Vanjski linkovi[uredi | uredi izvor]