Von Hippel–Lindauov sindrom

S Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Von Hippel–Lindauova bolest
(Porodična cerebeloretinska angiomatoza)[1]
Hippel Lindau.gif
Klasifikacija i vanjski resursi
ICD-10Q85.8
ICD-9759.6
OMIM193300
DiseasesDB14000
eMedicineped/2417 oph/354
GeneReviewsvon Hippel-Lindau syndrome

Von Hippel–Lindau bolest (VHL), poznata i kao Von Hippel–Lindauov sindrom, je rijetki genetički poremećaj uz multisistemsko učešće.[2] Karakteriziraju ga visceralne ciste i benigni tumori s potencijalom za kasniju malignu transformaciju. To je tip fakomatoza koji je posljedica mutacije u Von Hippel–Lindauvom tumorsk-supresorskom genu na hromosomu 3, sekvenca p25.3.[3][4][5]

Znaci i simptomi[uredi | uredi izvor]

Fotografija pomoću prorezne lampe koja prikazuje mrežnjačno odvajanje kod Von Hippel–Lindauove bolesti

Znakovi i simptomi povezani s VHL bolešću uključuju glavobolje, probleme s ravnotežom i hodanjem, vrtoglavicu, slabost udova, probleme s vidom i visok krvni pritisak. Stanja povezana sa VHL bolešću su angiomatoza, hemangioblastomi, feohromocitom, hepatoćelijski karcinom, rak pankreasa ciste (pankreas serozni cistadenom ), tumor endolimfne vrećice i bilateralni papilski cistadenomi epididimisa (muškarci) ili široki maternični ligament (žene).[6][7] Angiomatoza javlja se kod 37,2% pacijenata koji imaju VHL bolest i obično se javlja u mrežnjači. Kao posljedica toga, vrlo je čest gubitak vida. Međutim, drugi organi mogu biti zahvaćeni: moždani udar, srčani udar i kardiovaskularne bolesti su uobičajeni dodatni simptomi.[5] Otprilike 40% VHL bolesti manifestuje se hemangioblastomima CNS-a, prisutnim u oko 60–80% slučajeva. Hemangioblastomi kičme se nalaze u 13–59% VHL bolesti i specifični su jer se 80% nalazi u VHL bolesti.[8][9] Iako su svi ovi tumori uobičajeni sa bolešći VHL, oko polovine slučajeva ima tumore samo jednog tipa.[9]

Patogeneza[uredi | uredi izvor]

Bolest je uzrokovana mutacijama Von Hippel-Lindauovog tumorskog supresora (VHL) gena na kratkom kraku hromosoma 3 (3p25–26). Postoji preko 1.500 mutacija zametne linije i somatskih mutacija u VHL bolesnika.[10][11]

Von Hippel–Lindauova bolest nasljeđuje se po autosomno dominantnom obrascu.

Svaka ćelija u u organizmu ima dvije kopije svakog gena (osim onih koje se nalaze u spolnim hromosomima, X i Y). Kod VHL bolesti, jedna kopija VHL gena ima mutaciju i proizvodi neispravan VHL protein (pVHL). Međutim, druga kopija i dalje proizvodi funkcionalni protein. Stanje se nasljeđuje autosomno dominantno – jedna kopija neispravnog gena je dovoljna da poveća rizik od razvoja tumora.[12][13]

Otprilike 20% slučajeva VHL bolesti nalazi se kod osoba bez porodične historije, poznatih kao mutacija de novo. Naslijeđena mutacija VHL gena je odgovorna za preostalih 80 posto slučajeva.[8]

Oko 30–40% mutacija u VHL genu sastoji se od 50–250 kb delecijskih mutacija koje uklanjaju dio gena ili cijeli gen i bočne regije DNK. Preostalih 60–70% VHL bolesti uzrokovano je skraćenjem pVHL-a nonsens mutacijama, indel mutacijama ili mutacija mjesta prerade.[8]

Dijagnoza[uredi | uredi izvor]

Otkrivanje tumora specifičnih za VHL bolest je važno u dijagnozi bolesti. Kod osoba sa porodičnom historijom VHL bolesti, jedan hemangioblastom, feohromocitom ili karcinom bubrežnih ćelija može biti dovoljan za postavljanje dijagnoze. Kako se svi tumori povezani sa VHL bolešću mogu naći sporadično, najmanje dva tumora moraju biti identificirana da bi se dijagnosticirala VHL bolest kod osobe bez porodične anamneze.[8][9]

Genetička dijagnoza je također korisna u dijagnostici VHL bolesti. Kod nasledne VHL bolesti, tehnike kao što su Southern blot i gensko sekvenciranje mogu se koristiti za analizu DNK i identifikaciju mutacija. Ovi testovi mogu se koristiti za skrining članova porodice onih koji boluju od VHL bolesti; de novo slučajeve koji proizvode genetički mozaicizam je teže otkriti, jer se mutacije ne nalaze u bijelim krvnim ćelijama koje se koriste za genetičku analizu.[8][14]

Klasifikacija[uredi | uredi izvor]

VHL bolest se može podijeliti prema kliničkim manifestacijama, iako ove grupe često koreliraju s određenim tipovima mutacija prisutnih u VHL genu.[15]

Liječenje[uredi | uredi izvor]

Rano prepoznavanje i liječenje specifičnih manifestacija VHL može značajno smanjiti komplikacije i poboljšati kvalitet života. Iz tog razloga, osobe sa VHL bolešću se obično rutinski pregledavaju na retinske angiome, hemangioblastome CNS-a, karcinome bubrega sa čistim ćelijama i feohromocitome.[16] Hemangioblastomi CNS-a obično se uklanjaju hirurški ako su simptomski. Fotokoagulacija i krioterapija se obično koriste za liječenje simptomskih angioma mrežnjače, iako antiangiogeno liječenje također može biti opcija. Tumori bubrega mogu se ukloniti djelomičnom nefrektomijom ili drugim tehnikama kao što je radiofrekventna ablacija.[8] Belzutifan je lijek koji se istražuje za liječenje von Hippel-Lindauove bolesti karcinoma bubrežnih ćelija.[17][18][19][20]

Epidemiologija[uredi | uredi izvor]

VHL bolest ima incidencu 1/36.000 porođaja. Postoji preko 90% penetrabilnosti do 65. godine.[21]

Historija[uredi | uredi izvor]

Originalni Von Hippelov opis bolesti

Prvi opis očnih angioma dao je njemački oftalmolog Eugen von Hippel ,1904.[22] Arvid Lindau opisao je angiome cerebeluma i kičme u 1927.[23] Termin Von Hippel-Lindauova bolest korišten je prvi put 1936. godine; međutim, njegova upotreba je postala uobičajena tek 1970-ih.[8]

Također pogledajte[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ RESERVED, INSERM US14-- ALL RIGHTS. "Orphanet: Von Hippel Lindau disease". www.orpha.net (jezik: engleski). Pristupljeno 25. 5. 2019.
  2. ^ "Von Hippel-Lindau disease | Genetic and Rare Diseases Information Center (GARD) – an NCATS Program". rarediseases.info.nih.gov (jezik: engleski). Pristupljeno 17. 4. 2018.
  3. ^ Richard, S; Gardie, B; Couvé, S; Gad, S (30. 5. 2012). "Von Hippel-Lindau: How a rare disease illuminates cancer biology" (PDF). Seminars in Cancer Biology. 23 (1): 26–37. doi:10.1016/j.semcancer.2012.05.005. PMID 22659535.
  4. ^ Henry, Todd; Campell, James; Hawley, Arthur (1969). Todd-Sanford clinical diagnosis by laboratory methods, edited by Israel Davidsohn [and] John Bernard Henry (14th izd.). Philadelphia: Saunders. str. 555. ISBN 978-0-7216-2921-6.
  5. ^ a b Wong WT; Agrón E; Coleman HR; et al. (februar 2007). "Genotype–phenotype correlation in von Hippel–Lindau disease with retinal angiomatosis". Archives of Ophthalmology. 125 (2): 239–45. doi:10.1001/archopht.125.2.239. PMC 3019103. PMID 17296901. Arhivirano s originala, 12. 12. 2008. Pristupljeno 22. 10. 2008.
  6. ^ Lindsay, Kenneth W; Ian Bone; Robin Callander; J. van Gijn (1991). Neurology and Neurosurgery Illustrated. United States: Churchill Livingstone. ISBN 978-0-443-04345-1.
  7. ^ Frantzen, Carlijn; Links, Thera P.; Giles, Rachel H. (21. 6. 2012). "Von Hippel-Lindau Syndrome". Von Hippel-Lindau Disease. GeneReviews at NCBI. University of Washington, Seattle. Pristupljeno 30. 3. 2013.
  8. ^ a b c d e f g Maher ER; Glenn GM; Walther M; et al. (juni 2011). "von Hippel-Lindau disease: a clinical and scientific review". European Journal of Human Genetics. 19 (6): 617–23. doi:10.1038/ejhg.2010.175. PMC 3110036. PMID 21386872.
  9. ^ a b c Friedrich, CA (Dec 1, 1999). "Von Hippel-Lindau syndrome. A pleomorphic condition". Cancer. 86 (11 Suppl): 2478–82. doi:10.1002/(SICI)1097-0142(19991201)86:11+<2478::AID-CNCR4>3.0.CO;2-5. PMID 10630173.
  10. ^ Kondo, K; Kaelin Jr, WG (10. 3. 2001). "The von Hippel–Lindau Tumor Suppressor Gene". Experimental Cell Research. 264 (1): 117–125. doi:10.1006/excr.2000.5139. PMID 11237528.
  11. ^ Nordstrom-O'Brien M; van der Luijt RB; van Rooijen E; et al. (maj 2010). "Genetic analysis of von Hippel-Lindau disease". Hum. Mutat. 31 (5): 521–37. doi:10.1002/humu.21219. PMID 20151405. S2CID 38910112.
  12. ^ Knudson, AG (Nov 2001). "Two genetic hits (more or less) to cancer". Nature Reviews Cancer. 1 (2): 157–62. doi:10.1038/35101031. PMID 11905807. S2CID 20201610.
  13. ^ Kaelin, WG (2007). "Von Hippel-Lindau disease". Annual Review of Pathology. 2: 145–73. doi:10.1146/annurev.pathol.2.010506.092049. PMID 18039096.
  14. ^ Lonser RR (juni 2003). "von Hippel-Lindau disease". Lancet. 361 (9374): 2059–67. doi:10.1016/S0140-6736(03)13643-4. PMID 12814730. S2CID 13783714.
  15. ^ Calzada, MJ (mart 2010). "Von Hippel-Lindau syndrome: molecular mechanisms of the disease". Clinical & Translational Oncology. 12 (3): 160–5. doi:10.1007/s12094-010-0485-9. PMID 20231120. S2CID 7789108.
  16. ^ Priesemann M; Davies KM; Perry LA; et al. (2006). "Benefits of screening in von Hippel-Lindau disease – comparison of morbidity associated with initial tumours in affected parents and children". Horm. Res. 66 (1): 1–5. doi:10.1159/000093008. PMID 16651847. S2CID 29862078.
  17. ^ "Belzutifan". SPS - Specialist Pharmacy Service. 18. 3. 2021. Pristupljeno 25. 4. 2021.
  18. ^ "MHRA awards first 'innovation passport' under new pathway". RAPS (Press release). Pristupljeno 25. 4. 2021.
  19. ^ "Merck Receives Priority Review From FDA for New Drug Application for HIF-2α Inhibitor Belzutifan (MK-6482)" (Press release). Merck. 16. 3. 2016. Pristupljeno 25. 4. 2021 – preko Business Wire.
  20. ^ "FDA Grants Priority Review to Belzutifan for von Hippel-Lindau Disease–Associated RCC". Cancer Network. Pristupljeno 26. 4. 2021.
  21. ^ Kim, JJ; Rini, BI; Hansel, DE (2010). Von Hippel Lindau syndrome. Advances in Experimental Medicine and Biology. 685. str. 228–49. doi:10.1007/978-1-4419-6448-9_22. ISBN 978-1-4419-6447-2. PMID 20687511.
  22. ^ Von Hippel E (1904). "Ueber eine sehr seltene Erkrankung der Netzhaut". Albrecht von Graefes Arch Ophthal. 59: 83–106. doi:10.1007/bf01994821. S2CID 22425158.
  23. ^ Lindau A (1927). "Zur Frage der Angiomatosis Retinae und Ihrer Hirncomplikation". Acta Ophthalmol. 4 (1–2): 193–226. doi:10.1111/j.1755-3768.1926.tb07786.x. S2CID 73385451.

Vanjski linkovi[uredi | uredi izvor]