Zlato(III)-oksid

S Wikipedije, slobodne enciklopedije
Jump to navigation Jump to search
Zlato(III)-oksid
Kristallstruktur Gold(III)-oxid.png
Općenito
Hemijski spoj Zlato(III)-oksid
Druga imena Zlato-trioksid
Molekularna formula Au2O3
CAS registarski broj 1303-58-8
Kratki opis Smeđi prah[1]
Osobine1
Molarna masa 441,93 g/mol
Agregatno stanje čvrsto
Gustoća 3,6 g/cm2[2]
Tačka topljenja 150 °C (raspada se)[2]
Rastvorljivost Ne rastvorljiv u vodi[2]
1 Gdje god je moguće korištene su SI jedinice. Ako nije drugačije naznačeno, dati podaci vrijede pri standardnim uslovima.

Zlato(III)-oksid Au2O3 je najstabilniji poznati oksid zlata. To je crveno-smeđi kristalni spoj, osjetljiv na svjetlost. Spoj je toplotno nestabilan i raspada se na temperaturama iznad 160 °C na svoje sastavne elemente, zlato i kisik. Au2O3 ima nepravilnu kvadratno-planarnu kristalnu strukturu koja se sastoji iz jedinica AuO4.

Dobijanje[uredi | uredi izvor]

Zbog plemenitog karaktera elementarnog zlata, ovaj spoj se ne može dobiti direktnom oksidacijom zlata sa kisikom. Međutim moguće je njegovo direktno dobijanje reakcijom zlata sa plazmom kisika. Hemijskim putem, može se dobiti počev od vodenog rastvora stabilnog trihloroaurohidrata (AuCl3·H2O, zapravo hidrogentrihlorohidroksiaurat(III) H[AuCl3(OH)]) ili tetrahloridozlatne kiseline (H[AuCl4]·4 H2O), koji se raspada djelovanjem natrij-karbonata u vidu smeđeg taloga Au2O3·x H2O. Nakon sušenja korištenjem silika-gela, izdvaja se voda te preostaje Au2O3·2-3 H2O. On se dalje može prerađivati temperovati u vodi na temperaturi od 280 °C tokom četiri nedjelje i pritiskuod 3000 bara nakon čega ostaje čisti polikristalni, bezvodni zlato(III)-oksid Au2O3.[3]

Upotreba[uredi | uredi izvor]

Zlato-oksid se može koristiti za bojenje stakla, a moguća je njegova upotreba i u optoelektonici.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ A. F. Holleman, E. Wiberg, N. Wiberg (2007). Lehrbuch der Anorganischen Chemie (102 iz.). Berlin: de Gruyter. ISBN 978-3-11-017770-1. 
  2. ^ a b c Unos u bazu podataka, stavka Gold(III)-oxid na stranici AlfaAesar, pristupljeno 29. januara 2018.
  3. ^ Georg Brauer (1978). Handbuch der Präparativen Anorganischen Chemie II. Stuttgart: Ferdinand Enke Verlag. str. 1090. ISBN 3-432-87813-3.