UK Championship (snuker)

Sa Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigacija, traži
UK Championship
Lokacija Barbican Centre, York
Država Flag of England.svg Engleska
Osnovan 1977.
Organizacija WPBSA
Nagradni fond 740.000 funti[1][2]
Trenutni šampion Flag of England.svg Ronnie O'Sullivan
Portal
Na Wikipediji se nalazi
Portal Snuker koji služi kao glavna stranica za ovu temu.

UK Championship profesionalni je rangirni snukerski turnir i najveći rangirni turnir nakon Svjetskog prvenstva. Sa SP-om i Mastersom čini tzv. trostruku krunu.

Historija[uredi | uredi izvor]

Prvo izdanje održano je 1977. u Blackpoolu pod nazivom United Kingdom Professional Snooker Championship i na njemu su mogli učestvovati samo oni koji žive u UK i oni koji su imali britanski pasoš. Titulu i nagradu od 2.000 funti osvojio je Patsy Fagan pobijedivši u finalu Douga Mountjoya 12-9. Naredne godine turnir je premješten u Preston, gdje je ostao do 1998.[3]

Pravila su promijenjena 1984, kad je turnir dobio status rangirnog, i učestvovati su mogli svi profesionalci. Otada ovaj turnir donosi najviše rangirnih bodova od bilo kojeg drugog turnira, izuzev SP-a.[3]

Na ovom turniru odigrano je dosta finala za pamćenje. 1977, odnosno 1979. Patsy Fagan i John Virgo došli su do svoje prve i jedine veće titule u karijeri. U finalu 1980. Steve Davis došao je do svoje prve od 73 profesionalne titule. Iduće godine finale između Davisa i Griffithsa pripremilo je teren za još 4 njihova finalna okršaja u toj sezoni, prije nego što su obojica neočivano ispala u 1. kolu SP-a 1982.

1983. godine Alex Higgins pobijedio je Davisa 16-15, iako je nakon prve sesije gubio 0-7. 1985. Willie Thorne, koji je bio na rubu ulaska među najbolje tadašnje igrače, vodio je protiv Davisa 13-10 na početku večernje sesije, ali je promašio jednostavnu plavu kuglu i na kraju izgubio 14-16. Ova pobjeda vratila je Davisu samopouzdanje nakon razočaravajućeg poraza na SP-u; Thorne, s druge strane, nikad nije osvojio neki drugi rangirni turnir.

1988. godine Doug Mountjoy, za koga se smatralo da će u meču protiv nadolazećeg Stephena Hendryja poslužiti samo za konačnu statistiku, pružio je iznenađujuće dobru predstavu čvrstine karaktera, kao i vještine i pobijedio 16-12, postavši tako drugi najstariji pobjednik nekog rangirnog turnira u historiji; još je više iznenadila njegova pobjeda mjesec kasnije u finalu Classica, kojom je postao jedan od tek četvorice igrača u historiji koji su osvojili 2 uzastopna rangirna turnira.

Hendryjeva pobjeda 1989. najavila je deceniju njegove dominacije slično kao u slučaju Stevea Davisa 1980; značaj Hendryjeve pobjede porastao je zbog činjenice da je poraženi finalist bio upravo Davis. I naredne godine oni su bili u finalu i opet je slavio Hendry 16-15, što je pokazalo njegovu jedinstvenu psihičku snagu. Finale 1994. između Hendryja i Kena Dohertyja mnogi igrači smatraju jednim od najboljih Hendryjevih mečeva, budući da je pobijedio 10-5, napravivši 7 trocifrenih brejkova (od toga 6 u rasponu od 8 frejmova). Doherty je kasnije igrao još 2 finala za pamćenje.

1993. godine Ronnie O'Sullivan postao je najmlađi pobjednik ovog turnira u historiji (i bilo kojeg rangirnog) sa samo 17 godina. 8 godina kasnije ostvario je pobjedu s najvećom razlikom u finalu otkad se ono igra na 10 dobijenih frejmova (od 1993), savladavši Dohertyja 10-1. Ovo je 2004. ponovio Stephen Maguire protiv Davida Graya. Doherty je umalo osvojio turnir 2002. u finalu protiv Marka Williamsa, ali je izgubio u dramatičnom odlučujućem frejmu.

2005. 48-godišnji Davis stigao je do svog prvog finala na rangirnom turniru nakon skoro 2 godine, napravivši i svoj najveći brejk u 23 učešća na ovom turniru. U meču s najvećom dobnom razlikom između finalista u historiji profesionalnih turnira izgubio je 6-10 od 18-godišnjeg Ding Junhuija iz Kine. Naredne godine pehar je odnio Peter Ebdon i postao prvi i jedini igrač koji je i dobio i izgubio finale SP-a i UK Championshipa protiv Hendryja. Nagradni fond bio je 500.000 funti, a pobjednik je dobio 70.000.

2007. godine titulu je po 4. put osvojio O'Sullivan, opet prilično lahko, pobijedivši Maguirea 10-2. Turnir je ostao zapamćen i po najdužem frejmu prenošenom na TV-ekranima (77 minuta) koji su odigrali Mark Selby i Marco Fu te O'Sullivanovom maksimalnom brejku u odlučujućem frejmu polufinala.

U finalu 2009. tada aktualni svjetski prvak, John Higgins, izgubio je od Junhuija 8-10 nakon što je promašio smeđu kuglu i propustio šansu da povede 8-6.

Finale 2010. bilo je još jedno u nizu dramatičnih i mnogi su ga komentatori odmah nazvali klasikom svih vremena. U jednom trenutku, Higgins, koji je igrao prvi turnir nakon polugodišnje suspenzije zbog umiješanosti u razgovore o namještanju mečeva, zaostajao je 5-9 za Williamsom. Ipak, uspio je osvojiti naredna 2 frejma. Pri rezultatu 7-9 Williams je imao prednost od 29 poena, a na stolu je ostalo samo 27, pa je Higginsu bio potreban snuker da bi ostao u igri. Uspio je iznuditi Williamsov faul i očistiti stol, a zatim osvojiti i naredni frejm, pa se morao igrati odlučujući. Konačno, kad su na stolu ostale samo smeđa, plava, ružičasta i crna, Higgins je ubacio smeđu u donju lijevu rupu odigravši je preko gornje mantinele (dakle, uzdužno), a zatim tešku dugu plavu i jednako tešku ružičastu, čime je osvojio frejm i turnir. U emotivnom intervjuu poslije meča opisao je ovu pobjedu kao najbolji trenutak u karijeri i posvetio je svom neizlječivo bolesnom ocu.

Turnir se 2011. vratio u Barbican Centre u Yorku[4], a mečevi su do četvrtfinalne faze skraćeni na maksimalno 11 frejmova (pobjednik je onaj ko prvi osvoji 6 frejmova).[5] Turnir će ostati u Yorku najmanje do 2013[6], ali je York bio domaćin i 2014.[7]

Tokom godina turnir je imao dosta sponzora, a trenutni je kladionica williamhill.com.[8] To je jedan od turnira koje prenosi BBC i održava se pred kraj svake kalendarske godine.

Pobjednici[uredi | uredi izvor]

[3][9][10]

Godina Pobjednik Finalist Rezultat Lokacija Sezona
Nerangirni
1977. Flag of Ireland.svg Patsy Fagan Flag of Wales.svg Doug Mountjoy 12–9 Blackpool 1977/78.
1978. Flag of Wales.svg Doug Mountjoy Flag of England.svg David Taylor 15–9 Preston 1978/79.
1979. Flag of England.svg John Virgo Flag of Wales.svg Terry Griffiths 14–13 Preston 1979/80.
1980. Flag of England.svg Steve Davis Ulster banner.svg Alex Higgins 16–6 Preston 1980/81.
1981. Flag of England.svg Steve Davis Flag of Wales.svg Terry Griffiths 16–3 Preston 1981/82.
1982. Flag of Wales.svg Terry Griffiths Ulster banner.svg Alex Higgins 16–15 Preston 1982/83.
1983. Ulster banner.svg Alex Higgins Flag of England.svg Steve Davis 16–15 Preston 1983/84.
Rangirni
1984. Flag of England.svg Steve Davis Ulster banner.svg Alex Higgins 16–8 Preston 1984/85
1985. Flag of England.svg Steve Davis Flag of England.svg Willie Thorne 16–14 Preston 1985/86.
1986. Flag of England.svg Steve Davis Flag of England.svg Neal Foulds 16–7 Preston 1986/87.
1987. Flag of England.svg Steve Davis Flag of England.svg Jimmy White 16–14 Preston 1987/88.
1988. Flag of Wales.svg Doug Mountjoy Flag of Scotland.svg Stephen Hendry 16–12 Preston 1988/89.
1989. Flag of Scotland.svg Stephen Hendry Flag of England.svg Steve Davis 16–12 Preston 1989/90.
1990. Flag of Scotland.svg Stephen Hendry Flag of England.svg Steve Davis 16–15 Preston 1990/91.
1991. Flag of England.svg John Parrott Flag of England.svg Jimmy White 16–13 Preston 1991/92.
1992. Flag of England.svg Jimmy White Flag of England.svg John Parrott 16–9 Preston 1992/93.
1993. Flag of England.svg Ronnie O'Sullivan Flag of Scotland.svg Stephen Hendry 10–6 Preston 1993/94.
1994. Flag of Scotland.svg Stephen Hendry Flag of Ireland.svg Ken Doherty 10–5 Preston 1994/95.
1995. Flag of Scotland.svg Stephen Hendry Flag of England.svg Peter Ebdon 10–3 Preston 1995/96.
1996. Flag of Scotland.svg Stephen Hendry Flag of Scotland.svg John Higgins 10–9 Preston 1996/97.
1997. Flag of England.svg Ronnie O'Sullivan Flag of Scotland.svg Stephen Hendry 10–6 Preston 1997/98.
1998. Flag of Scotland.svg John Higgins Flag of Wales.svg Matthew Stevens 10–6 Bournemouth 1998/99.
1999. Flag of Wales.svg Mark Williams Flag of Wales.svg Matthew Stevens 10–8 Bournemouth 1999/00.
2000. Flag of Scotland.svg John Higgins Flag of Wales.svg Mark Williams 10–4 Bournemouth 2000/01.
2001. Flag of England.svg Ronnie O'Sullivan Flag of Ireland.svg Ken Doherty 10–1 York 2001/02.
2002. Flag of Wales.svg Mark Williams Flag of Ireland.svg Ken Doherty 10–9 York 2002/03.
2003. Flag of Wales.svg Matthew Stevens Flag of Scotland.svg Stephen Hendry 10–8 York 2003/04.
2004. Flag of Scotland.svg Stephen Maguire Flag of England.svg David Gray 10–1 York 2004/05.
2005. Flag of the People's Republic of China.svg Ding Junhui Flag of England.svg Steve Davis 10–6 York 2005/06.
2006. Flag of England.svg Peter Ebdon Flag of Scotland.svg Stephen Hendry 10–6 York 2006/07.
2007. Flag of England.svg Ronnie O'Sullivan Flag of Scotland.svg Stephen Maguire 10–2 Telford 2007/08.
2008. Flag of England.svg Shaun Murphy Flag of Hong Kong.svg Marco Fu 10–9 Telford 2008/09.
2009. Flag of the People's Republic of China.svg Ding Junhui Flag of Scotland.svg John Higgins 10–8 Telford 2009/10.
2010. Flag of Scotland.svg John Higgins Flag of Wales.svg Mark Williams 10–9 Telford 2010/11.
2011[11] Flag of England.svg Judd Trump Ulster banner.svg Mark Allen 10–8 York 2011/12.
2012[12] Flag of England.svg Mark Selby Flag of England.svg Shaun Murphy 10–6 York 2012/13.
2013[13] Australija Neil Robertson Engleska Mark Selby 10-7 York 2013/14.
2014[14] Flag of England.svg Ronnie O'Sullivan Flag of England.svg Judd Trump 10–9 York 2014/15.

Statistike[uredi | uredi izvor]

Finalisti[uredi | uredi izvor]

Rang Igrač Titule Finala
1. Flag of England.svg Steve Davis 6 4
2. Flag of Scotland.svg Stephen Hendry 5 5
3. Flag of England.svg Ronnie O'Sullivan 5 0
4. Flag of Scotland.svg John Higgins 3 2
5. Flag of Wales.svg Mark Williams 2 2
6. Flag of Wales.svg Doug Mountjoy 2 1
7. Flag of the People's Republic of China.svg Ding Junhui 2 0
8. Ulster banner.svg Alex Higgins 1 3
9. Flag of Wales.svg Terry Griffiths 1 2
9. Flag of England.svg Jimmy White 1 2
9. Flag of Wales.svg Matthew Stevens 1 2
12. Flag of England.svg John Parrott 1 1
12. Flag of Scotland.svg Stephen Maguire 1 1
12. Flag of England.svg Peter Ebdon 1 1
12. Flag of England.svg Shaun Murphy 1 1
12. Flag of England.svg Judd Trump 1 1
12. Flag of England.svg Mark Selby 1 1
18. Flag of Ireland.svg Patsy Fagan 1 0
18. Flag of England.svg John Virgo 1 0
18. Flag of Australia.svg Neil Robertson 1 0
21. Flag of Ireland.svg Ken Doherty 0 3
22. Flag of England.svg David Taylor 0 1
22. Flag of England.svg Willie Thorne 0 1
22. Flag of England.svg Neal Foulds 0 1
22. Flag of England.svg David Gray 0 1
22. Flag of Hong Kong.svg Marco Fu 0 1
22. Ulster banner.svg Mark Allen 0 1
  • Aktivni igrači napisani su podebljanim slovima.

Pobjednici po državama[uredi | uredi izvor]

Država Igrači Ukupno Prva titula Posljednja titula
Flag of England.svg Engleska 9 18 1979. 2014.
Flag of Scotland.svg Škotska 3 9 1989. 2010.
Flag of Wales 2.svg Vels 4 6 1978. 2003.
Kina 1 2 2005. 2009.
Flag of Ireland.svg Irska 1 1 1977. 1977.
Ulster banner.svg Sjeverna Irska 1 1 1983. 1983.
Flag of Australia.svg Australija 1 1 2013. 2013.

Reference[uredi | uredi izvor]