Władysław Namysłowski
Władysław Namysłowski | |
|---|---|
 Ignacy Lukasiewicz kao konzul u Hamburgu | |
| Rođenje | 26. februar 1889. |
| Smrt | 27. januar 1957 (67 godina) |
| Mjesto počivanja | Toruń |
| Nacionalnost | poljska |
| Alma mater | Jagelonski univerzitet |
| Zanimanje | pravnik, diplomat, profesor |
| Supružnik/ci | Franciszka Anastazja Fischer, Katarzyna Maria Magdalena Buck |
| Djeca | Jerzy, Janusz |
| Roditelji | Władysław Namysłowski, Antonina r. Langer |
Władysław Wiktor Namysłowski, fonetski: Vladislav Viktor Namislovski (Zagórz, 1889 – Toruń, 1957.) bio je poljski profesor, pravnik specijalizovan za pravnu povijest i međunarodno pravo, diplomat, konzularni službenik.
Biografija[uredi | uredi izvor]
Bio je sin željezničkog inžinjera Władysława i Antonine rođene Langner, njegov polubrat je bio Bolesław Namysłowski.
Pohađao je gimnaziju u Nowom Sączu, a zatim Gimnaziju Jan Sobieski u Krakovu, koju je završio 1907. Studirao je na Jagelonskom univerzitetu, stekavši 1913. godine zvanje doktora prava. Tokom studija zanimala ga je povijest Krakova, što je proizvelo dva rada o krakovskoj miliciji i pošti. Radovi su objavljeni 1913. u Krakovskoj biblioteci. Nakon diplomiranja obavljao je sudsku i advokatsku praksu u Krakovu, Tarnowu i Żabnu. 14. septembra 1914. u Krakovu se oženio Franciszkom Anastazijom Fischer. Po izbijanju Prvog svjetskog rata evakuisan je u Freistadt, a potom se preselio u Bosnu i Hercegovinu, gdje je radio kao sudski pripravnik. Godine 1915. položio je pravosudni ispit u Banjoj Luci i tamo radio kao sudija, zatim kao tužilac u Sarajevu.
Januara 1920. promijenio je vjersko opredjeljenje iz rimokatoličkog u luteransko, što mu je omogućilo da se 1922. godine razvede od svoje prve žene u Novom Sadu. 18. avgusta te godine se drugi put oženio Bertom Krombholc u Zemunu.
Nakon što je Poljska ponovo stekla nezavisnost, pridružio se diplomatskoj službi. Bio je konzul u Beogradu (1918–1922), Berlinu (1922–1925) i Hamburgu (1925–1930). U godinama 1930–1936 radio je kao savjetnik i zamjenik načelnika u pravnom odjelu Ministarstva vanjskih poslova.
25. novembra 1931. dobio je dozvolu veniam legendi u funkciji vanrednog profesora međunarodnog prava na Fakultetu političkih i društvenih nauka Slobodnog univerziteta u Varšavi. Predavao je i na Univerzitetu Jan Kazimierz u Lavovu, gdje se 29. januara 1936. habilitirao iz povijesti južnoslovenskog prava. Zvanje vanrednog profesora međunarodnog prava stekao je 30. jula 1936. godine na Fakultetu prava i ekonomskih nauka Slobodnog univerziteta u Łodziu. Predavao je konzularno i pomorsko pravo na Institutu političkih nauka u Vilniusu i Pomorskoj školi u Gdinji. U oktobru 1936. dobio je pravo veniam legendi iz oblasti južnoslovenskog prava na Pravnom fakultetu Univerzitet Jan Kazimierz u Lavovu.[1]
1928. umrla mu je druga žena. 3. juna 1929. oženio se po treći put, Katarzynom Mariom Magdalenom Buck. Njihov prvi sin (Jerzy) rođen je 1932. godine, a drugi (Janusz) 1934. godine.
1936–1939 bio je konzul u Budimpešti. Po izbijanju Drugog svjetskog rata od vlade dobija neplaćeno odsustvo i februara 1940. odlazi u Jugoslaviju, gde se zapošljava u Ministarstvu trezora u Beogradu. Nakon okupacije Jugoslavije od strane Nijemaca, radio je u poreskoj upravi u Zemunu i kao sudija u Sremskoj Mitrovici. 1944–1945 bio je član Komisije za zločine okupatora u Vojvodini.
U oktobru 1945. vratio se u Poljsku, gdje je u početku radio kao savjetnik u Željezničkoj direkciji u Olsztynu. Godine 1946. rektor ga je privremeno imenovao na mjesto vanrednog profesora na Katedri za pravo naroda na Univerzitetu Nikola Kopernik u Torunju. Bio je jedan od organizatora Pravnog i Ekonomskog fakulteta, njegov prodekan (1945–1946) i dekan (1946–1953). Do 1954. bio je na čelu Katedre za pravo naroda (1948. preimenovana je u Katedru za međunarodno javno pravo).
Godine 1954. obustavljen je prijem studenata na Pravni fakultet Univerziteta Nikola Kopernik, a Namysłowski je prebačen u Poznanj, gdje je do 1957. radio na Katedri za međunarodno javno pravo Univerziteta u Poznanju.
Od 1946. pripadao je Demokratskoj stranci, bio je potpredsednik njenog Gradskog komiteta u Torunju, član Pokrajinskog komiteta u Bydgoszczu i Vrhovnog savjeta (1948–1954).
Ordeni i odlikovanja[uredi | uredi izvor]
- Zlatni križ za zasluge (Poljska, 1936.)[2]
- Medalja Dekade vraćene nezavisnosti (Poljska)[2]
- Bronzana medalja za dugogodišnju službu (Poljska)[2]
- Oficirski križ Ordena krune Rumunije (Rumunija)[2]
- Oficirski križ Ordena Svetog Save (Jugoslavija)[2]
- Viteški križ Ordena Svetog Save (Jugoslavija)[2]
Knjige[uredi | uredi izvor]
- Milicya wolnego miasta Krakowa 1815–1846 (1913)
- Polskie prawo konsularne (Lwów, 1926)
- Zarys systemu współczesnego prawa konsularnego (1931)
- Zbiór międzynarodowych norm prawno-konsularnych (1932)
- Polskie prawo komunikacyjne (w zarysie) (1948)
- System prawa konsularnego (1949)
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ "Nowi profesorowie na Uniwersytecie lwowskim". Gazeta Lwowska (jezik: poljski). 24. 10. 1936. Arhivirano s originala, 21. 6. 2018. Pristupljeno 1. 2. 2023.
- ^ a b c d e f "Rocznik Służby Zagranicznej Rzeczypospolitej Polskiej według stanu na 1 czerwca 1939". Biblioteka UMCS (jezik: poljski). 1939. Arhivirano s originala, 17. 11. 2022. Pristupljeno 1. 2. 2023.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Duczkowska-Moraczewska, Henryka; Kalembka, Sławomir (2006). Pracownicy nauki i dydaktyki Uniwersytetu Mikołaja Kopernika 1945-2004 : materiały do biografii. Toruń: Uniwersytet Mikołaja Kopernika. str. 488. ISBN 83-231-1988-0. OCLC 76327283.
- Szyszkowski, Wacław; Zdrójkowski, Zbigniew. Polski Słownik Biograficzny, Tom XXIII (jezik: poljski). str. 510–511.
- Biskup, Marian; Giziński, Andrzej (1989). Toruńscy twórcy nauki i kultury, 1945–1985 (jezik: poljski) (Wyd. 1 izd.). Warszawa: Państwowe Wydawn. Nauk. str. 227–233. ISBN 83-01-09157-6. OCLC 21461965.
