Razgovor:Ustaše

==Italijani o ustašama==

Italijani su se zgražavali nad hrvatskim zločinima u Drugom svetskom ratu, ostavljajući o tome nemali broj dokumenata. Među najpotresnija italijanska dokumenta o hrvatskom genocidu nad Srbima spada pismo generala Aleksandra Luzana Musoliniju. Evo tog pisma:

"Duče! Moja bezgranična odanost prema Vama mi, nadam se, daje za pravo da, u nečemu, odstupim od strogog vojničkog protokola. Zato i žurim da Vam opišem jedan događaj kojemu sam, unazad tri sedmice, lično prisustvovao. Obilazeći sreska mesta Stolac, Čapljinu i Ljubinje (između 60 i 130 km severno od Dubrovnika) - saznam od naših obaveštajnih oficira da su Pavelićeve ustaše, prethodnog dana, počinile neki zločin u jednom selu (Prebilovci), i da će, kad se to pročuje, okolni Srbi ponovo da se uznemire. Nedostaju mi reči da opišem ono što sam tamo zatekao. U velikoj školskoj učionici, zatekao sam zaklanu učiteljicu i 120 njenih učenika! Nijedno dete nije bilo starije od 12 godina! Zločin je neumesna i nevina reč - to je prevazilazilo svako ludilo! Mnogima su odsekli glave i poređali ih po đačkim klupama. Iz rasporenih utroba ustaše su izvukle creva i, kao novogodišnje vrpce, rastegli ih ispod plafona i ekserima ukucali u zidove! Roj muva i nesnošljiv smrad nisu dozvoljavali da se tu duže zadržimo. Primetio sam načeti džak soli u ćošku i zgranuto ustanovio da su ih klali polako, soleći im vratove! I, taman kad smo odlazili, u zadnjoj klupi se začulo dečje krkljanje. Pošaljem dvojicu vojnika da vide šta je. Izneli su jednog đaka, još je bio u životu, disao je sa napola presečenim grkljanom! Svojim kolima odvezem to jadno dete u našu vojnu bolnicu, povratimo ga svesti i od njega saznamo punu istinu o tragediji. Zločinci su najpre, na smenu, silovali učiteljicu Srpkinju (ime joj je Stana Arnautović) i onda je, pred decom, ubili. Silovali su i devojčice od osam godina. Za sve to vreme, pevao je silom dovedeni orkestar Cigana i udarao u tambure! Na večnu sramotu naše, rimske crkve - i jedan božji čovek, jedan župnik, u svemu tome je učestvovao! Dečak koga smo spasili, brzo se oporavio. I čim je rana zarasla, našom nepažnjom pobegao je iz bolnice i otišao u svoje selo, da traži rodbinu. Poslali smo patrolu za njim, ali uzalud: našli su ga na pragu kuće zaklanog! Od hiljadu i nešto duša, u selu više nema nikoga! Istoga dana (to smo otkrili kasnije) kad je izvršen zločin u školi, ustaše su pohvatale još 700 stanovnika sela Prebilovci i sve ih bacili u jamu ili na životinjski način na putu do jame pobili. Spasilo se samo oko 300 muškaraca: jedino je njima uspelo da probiju ustaški obruč oko sela i da pobegnu u planinu! Tih 300 preživelih jače je od najelitnije Pavelićeve divizije. Sve što su imali da izgube, oni su izgubili! Decu, žene, majke, sestre, kuće, imovinu. Čak su i straha od smrti oslobođeni. Smisao njihovog života je jedino u osveti, u strašnoj osveti njih je, u neku ruku, i stid što su preživeli! A takvih sela, kao što su Prebilovci, puna je Hercegovina, Bosna, Lika, Dalmacija. Pokolji Srba su dostigli takve razmere da su, u tim krajevima, zagađeni i mnogi vodeni izvori. Iz jednog vrela u Popovom Polju, nedaleko od jame u koju je bačeno 4.000 Srba, izbijala je crvenkasta voda, lično sam se u to uverio! Na savest Italije i naše kulture pašće neizbrisiva mrlja, ako se, dok je vreme, ne distanciramo od ustaša i ne sprečimo da se nama pripiše da podržavamo bezumlje!"

Ustase

The New Oxford American Dictionary, Second Edition, Oxford University Press, Inc., NY 2005, Page 1853- "(also Ustashas or Ustashi) ... the members of a Croatian extreme nationalist movement that engaged in terrorist activity before World War II and ruled Croatia with Nazi support after Yugoslavia was invaded and divided by Germans in 1941 > from Serbo-Croat Ustaše 'rebels' "

Nitko ne spominje kralja Aleksandra - niti neku borbu za neovisnost. Banda lupeza koja osim klanja, silovanja i pljacke nije imala nikakvog drugog programa. Kao što rekoh nisu utaše loše, one su samo radile dobre stvari za Hrvatsku i Hravte, a to što su ubile oko 100-200 Srba i nekoliko desetina Židova i Roma, to je bilo u samoodbrani. Zahtjevam od Srba da se ispričaju Hrvatima zbog svog zla koje je Kralj Aleksandar uradio Hrvatskoj, i da priznaju da je njegovo ubistvo bilo čin rodoljublja. Pavelić i ustaše su radili i loeše stvari, to priznajem. Da je on uradio posao kako treba danas bi Srijem bio Hrvatski, jer je oduvijek bio Hrvatski, i biće (trenutno su ga Četnici okupirali), i Srbo-četnici ne bi živjeli do 91. u Lijepoj našoj, te ne bi ni mogli da se bune i da nas napadaju! Ipak je doktor Tuđman završio posao, i konačno smo poslije 1000 godina dobili Hrvatsku neovisnu i što je još važnije bez Srba. Samo još da povratimo Srijem i BiH! Bošnjaci su Hrvati, oduvijek su bili i Biće, a Republika Srpska je genocidna tvorevina, i ona će jednostavno nestati, a Srbi će moći da biraju, da ostave Hrvatima njihovnu državu i odu u Srbiju, ili ih neće biti!

• Prvo se potpiši a onda citiraj Amere, ljude koji o nečem što se zbiva tisuće kilometara od njih nemaju skoro ni najblažeg pojma i koji su stvarno "veliki stručnjaci" za povijest Balkana. --Jack Sparrow 11:24, 29 juni 2007 (CEST)Jack Sparrow

Kao Ameri će nas učit našu povijest, hehe... jedino mi imamo pravo da pričamo o povijesti, i to samo onako da mi ispadnemo dobri, a svi ostali loši. Poznato je da smo mi uvijek bili žrtve, i da smo uvijek bili na pravoj strani. Tko se usudi da pomisli nešto drugo , taj je lud.

I reče Amer u The New Oxford American Dictionaryu, Second Editionu, Oxford University Pressu, Inc.-u, NY 2005-ici, na Page-u 1853...

Nijemci o ustašama

Herman Nojbaher:

Recept za pravoslavne, koji je primio ustaški vođa i poglavnik, predsednik Nezavisne Države Hrvatske, Ante Pavelić, podseća na najkrvavije religiozne ratove: 'Jedna trećina mora da postane katolička, jedna trećina mora da napusti zemlju, a jedna trećina mora da umre. Poslednja tačka programa bila je i sprovedena u delo. Kada ustaške vođe pričaju o tome da su zaklali milion pravoslavnih Srba - uključujući bebe, decu, žene i starce to je onda, po meni, preterivanje i samohvalisanje. Na osnovu izveštaja koji su stigli do mene, procenjujem da broj nevinih, nenaoružanih, zaklanih Srba iznosi oko 750 000. Kada sam, po ko zna koji put, u Glavnom štabu stavio na dnevni red izveštaje o istinski užasnim stvarima koje se odvijaju u Hrvatskoj, Hitler mi je ovako odgovorio: 'I ja sam poglavniku kazao da nije moguće samo tako iskoreniti tu manjinu, jer je ona, jednostavno, prevelika. - Da, kada bi čovek tačno znao gde je granica uništavanja jednog naroda"!

Glaize fon Horstenau:

Što se tiče čistih hrvatskih vojnih formacija, one su u borbama potpuno zatajile. Svoju ocenu hrvatske vojske dao je i nemački general u Hrvatskoj, Glaize fon Horstenau. On je naglasio da su se hrvatske jedinice, u većini slučajeva, kada su se našle u ozbiljnoj borbenoj situaciji i većem iskušenju, pokazale kao nepouzdane. One imaju uspeh samo onda kada se oslanjaju na Nemce ili kada su pod nemačkom kontrolom. Iz tih razloga, treba da se ispita mogućnost da se u potpunosti odustane od formiranja čisto hrvatskih jedinica.

Hitler je bio bjesan na Pavelića što je svojom politikom rasplamsao ustanak u Hrvatskoj, čime je izgubio mogućnost upotrebe oružanih snaga NDH na istočnom frontu, štaviše, morao je davati svoje snage za gušenje ustanka u NDH. Zato je pozvao Pavelića u svoj štab u Vinici (Ukrajina) na dan 23. septembra 1942. godine. Panika je uhvatila Pavelića pa smenio ministra Oružanih snaga Slavka Kvaternika i ponudio »revnijeg« Juru Francetića. Obnaroduje »Važnu obavijest Vlade« s pretnjama onima koji šire vesti »o tobožnjem razoružavanju ustaških postrojbi po predstavnicima jedne strane prijateljske sile, o zamenjivanju hrvatske vojske s jednom stranom vojskom, o tome da će jedna strana sila preuzeti vlast u Hrvatskoj...« (Hrvatski narod, 3. septembra 1942.)

Opunomoćeni general Horstenau napisao je u svome izveštaju, između ostalog: »Ustaški pokret je počinjenim greškama, zločinima i pojavama korupcije tako kompromitovan, da bi državna egzekutiva (domobranstvo i redarstvo) morala biti od njega odijeljena, čak uz napuštanje svake vanjske povezanosti...«. U toj panici pred svojim gospodarima, Pavelić je promemorijom od 11. novembra 1942. godine prihvatio da sve svoje policijske akcije prethodno najavi nemačkom generalu.