Zemnoalkalni metali

Sa Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigacija, traži

Zemnoalkalni metali su elementi IIA grupe periodnog sistema elemenata: berilijum, magnezijum, kalcijum, stroncijum, barijum i radijum. [1]

Zastupljenost[uredi | uredi izvor]

Zemnoalkalni metali u prirodi nikada ne dolaze u elementarnom stanju. Uvijek dolaze kao spojevi, u otopljenom stanju ili u mineralima. Najzastupljeniji su kalcijum i magnezijum. Magnezijum je zastupljen u morskoj vodi kao kation Mg2+. Zemnoalkalni metali su zastupljeni u Zemljinoj kori kao krečnjak (kalcijum karbonat CaCO3) i dolomit (smjesa kalcijum i magnezijum karbonata). Važan mineral kalcijuma je gips CaSO4·2H2O. Berilijum je zastupljen kao mineral beril Be3Al2(SiO3)6. Kristali berila se nazivaju smaragd i akvamarin.

Fizičke osobine[uredi | uredi izvor]

Zemnoalkalni metali imaju više tačke topljenja, veću gustoću i tvrdoću u odnosu na alkalne metale. Elektronska konfiguracija najvišeg nivoa zemnoalkalnih metala je ns2. Elektroni u zadnjem energetskom nivou lahko napuštaju atom i kreću se unutar metalne rešetke. Energija ionizacije zemnoalkalnih metala je niska, ali je nešto viša nego kod alkalnih metala. Zbog toga se zemnoalkalni metali teže oksidiraju nego alkalni metali. Srebrnaste su boje, dobro provode toplotu i elektricitet.

Hemijske osobine[uredi | uredi izvor]

Zemnoalkalni metali se lahko oksidiraju. U spojevima dolaze u oksidacionom stanju +2. Spojevi kalcijuma, stroncijuma i barijuma imaju karakteristike ionskih spojeva. Spojevi berilijuma su kovalentni. Spojevi berilijuma sa halogenim elementima ne provode električnu struju u rastaljenom stanju, što ukazuje na njihov kovalentni karakter. Halogenidi ostalih elemenata u grupi su tipični ionski spojevi. Svi hidroksidi zemnoalkalnih metala su slabo topljivi u vodi.

Upotreba[uredi | uredi izvor]

Magnezijum oksid (MgO) se upotrebljava u proizvodnji papira i antacida. Kalcijum sulfat dihidrat je poznat kao gips. Suspenzija barijum sulfata se upotrebljava prilikom rentgenskog snimanja digestivnog trakta.

Vanjski linkovi[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Brady, J.E., Holum, J.R.: Chemistry, John Wiley & Sons, 1993 ISBN 0-471-59979-4


Commons logo
U Wikimedijinom spremniku se nalazi još materijala vezanih uz: