Povelja kralja Stjepana Dabiše vojvodi Hrvoju Vukčiću Hrvatiniću iz 1392. godine

S Wikipedije, slobodne enciklopedije
Jump to navigation Jump to search
Question book-new.svg Ovaj članak ili neka od njegovih sekcija nije dovoljno potkrijepljena izvorima (literatura, web-stranice ili drugi izvori).
Ako se pravilno ne potkrijepe validnim izvorima, sporne rečenice i navodi mogli bi biti obrisani. Pomozite Wikipediji tako što ćete navesti validne izvore putem referenci te nakon toga možete ukloniti ovaj šablon.

Povelja koju je bosanski kralj Stjepan Dabiša izdao vojvodi Hrvoju Vukčiću predstavlja značajan izvor za proučavanje bosanske historije s kraja 15. vijeka. Original se čuva u Arhivu Bosne i Hercegovine. Sadržaj je poznat i iz jednog latinskog prijepisa kojeg je prvi put objavio Pavao Riter Vitezović. U kasnijem periodu povelju je preveo Đuro Šurmin. U ispravi se detaljno opisuje jedan upad osmanskih trupa u bosansko kraljevstvo 1392. godine koji je uspješno odbijen. Za naročite zasluge u tom boju, bosanski kralj darovao je vojvodi Hrvoju dva sela; Kakanj u Trstivnici i Hrast u Luci. Iako je povelja sačuvana samo u latinskom prijepisu, historičari do sada nisu izrazili sumnju u njenu autentičnost.

Latinski tekst povelje[uredi | uredi izvor]

In nomine Patris, et Filii, et Spiritus Sancti, Amen. Ego Stephanus Dabissa, Domini Dei gratia Rex, Serblorum, Bossnae, Maritimae, Hulmiae, Inferiorum partium, Occidentalium regionum, Usore, Sale et orae Drini, etc. Damus pro notitia cuilibet hominum, cui decet, aeternaeque memoriae commendamus universa merita fidelium servorum, ut cum dominus meus Christus divinis suis gratiis et arcanis misericordiis elementer respixisset me famulum suum, fecitque me succssorem et dominum in terris supradictis genitorum et progenitorum nostrorum, faciam (faciens, faciendo) iustitiam et procurem (procurans, procurando) acquitatem in terris a Deo mihi largitis, diversisque donis fideles nostros (suos) remunerem (remunerat), imo etiam magnates et nobiles, faciendo eis gratias et inscriptiones cuilibet secundum fidem et meritum eius atque ita Regnum (meum) conservatur in pace et gloria. Cumque Regnum meum in omni pace absque moerore extitisset, tune venit supra regnum meum ingens vis exercitus Turcici, intravitque derepente in ditionem Regni mei; tuneque festinanter congregavi Regni mei Optimates, Duces, Banos, Principes, Marchiones, Comites et caeteros praepotentes Patricios et Nobiles, movique adversus dictum Turcicum exercitum diu noctuque, ac Dei voluntate et arcanis gratiis, quibus mei misertus est, nostrorumque praefatorum fidelium audaci fatigio, dictum Turcicum exercitum cecidimus ac sub ensem convertimus, spectabamusque oculis nostris, ubi fideles nostri splendida sua arma cruore Turcico perfundebant, ab ictibus ensium vigorosiores eorum dextrae, non parcendo nobis inservire, suosque lacertos in barbaro sanguine consolari. Atque in dicto eodem certamine et conflictu inservivit mihi egregie, fideliter et sincere Regnis meis omnium strenuissumus et potens heros et fidelis noster Dux Hervoe, filius Ducis Vulcii, ac pro eodem fideli eius servitio fecit gratiam regnum meum, una cum Augusta Domina cum a Deo mihi donata Regina . . Helena dicto Duci Hervoiae dedimus nostros duos pagos dominicos, et per has literas nostras transcripsimus. Primus pagus in Tyrstivnica, nomine Kakan, cum omnibus veris metis. Pagum in Luzich, nomine Hrast, cum omnibus veris metis, ipsi et (60-61) ipsius liberis, ipsorumque posteritati, ut eos libere possideat in saecula saeculorum. Et ut iis dicti pagi nulla unquam ex causa adimi debeant. Imo si quis eorum infidelitate peccaret nobis aut successori nostro ipsorum successores, ut ille capite luat qui peccaverit, aut opibus, in quantum eum Bosna adiudicaverit; caeteri autem ut maneant in fide et in possessione dictorum pagorum, et aliarum prerogativarum absque fideiussore. Huic autem testes et . . . . . . Regn(i mei Barones): De Bosna Comes Paulus Radinović cum fratribus; Judex Branko Pribinić cum fratribus; Comes Mirko Radoević cum fratribus; Dux Sandal Hranić cum fratribus; Comes Stipoë Hyrvatinić cum fratribus; . . . Batalo Santić cum fratribus; De Hulmia: Comes Georgius Radivoëvić cum fratribus; Comes Gregorius Milatović cum fratribus; De Inferioribus finibus Dux Paulus Vlatković cum fratribus; De Usora Comes Dobrosav Divošević cum fratribus; de Trebotić Dux Vlatko Tvyrtković cum fratribus; Judex Dragić Poznanović cum fratribus; De Curia Prestav Praefectus Stipac Ostoić cum fratribus; Et de svojtis Iudex Georgius Hyrmić cum fratribus. Si quis autem contradixerit, sive noster successor sive alter quispiam Nobilis, maledictus sit a Deo Patre et Filio et Sancto Spiritu, ac 12 principalibus Apostolis et quatuor Evangelistis, nec non 70 electis Deo placitis. Scriptum in Curia nostra Regia Sitisciae (Sutisciae) mensis Aprilis 15. die, anno nativitatis Christi 1392. Stephanus Dabisa p(er) gratiam d(omi)ni Dei.

Paulus Ritter (Vitezovich) „Ex archivio nobilissimae familiae Hervoidum transumpta privilegiorum“ (rukopis nekad vlasničtvo kanunika zagrebačkoga A. Boričevića, poslije Ivana pl. Kukuljevića, a sada Ivana Krst. Tkalčića).

Ćirilski prijevod[uredi | uredi izvor]

Вa име отьцa и сина и светaго дuхa. aминь. aзь Стефaнь Дaбишa по милости гдна бога крaль Срьблем, Босни, Примори, Хльмсци земли, Долнимь крaемь, запaднимь стрaнамь, uсорьски, сольски и Подринu и кь томu, даемо видити всакомu чловикu, комu се подобa, и да е вa пaметь вичнu всакa послuженіa вирнихь слuгь: да егда господь мои Христь своими дивними штедротaми и тaиними милостьми милостиво призривь на ме, на рaбa своего, и створи ме наслидникa и гдна вa землaхь згорa реченихь родитaль и прaродитель наших, творе же прaвдu и изьпрaвлaіе прaветлa вь богодаровaнихь ми землaхь, и рaзличними дари дарuе свое вирне, пaче же велможaне и властеле, творе имь милости и записана всакомu же по вири по достоіaню. его, и тaко састоіaти ми се крaлaвствu вь мири и вь слaви. бuдuћiе же ми крaлевствu на всаком мирu безьпечaлно, и тaгда приде на крaлевство ми пльна моћ воискe тuрaчке и uлизе напрaсито u влaданie крaлaвствa ми, и тaдахтaе поспишно скuпихь крaлaвствa ми болaре, воеводе, бaнове, кнезове, тепaчие, жuпaне и ине велможaни, влaстели же и влaстеличиће, и потегохь на реченu тuрaчкu воискu днемь и ноћu и божиимь хтинieмь и тaиними своими милостьми, имь же ме смиловa a нашихь вирнихь срьчaнимь труieнieмь реченu воискu тuрaчкu побисмо и подь мaчь обрaтисмо и гледахомо нашимa очимa гди наши вирни поливaхu свое свитло орuжie крвью тuрaчкомь одь uдорaць мaчнихь крипкие ьихь деснице, не штедеће се намь послuжити, a свое мишце наслaдити вь поганьскои крьви. и в’ томь реченомь бою и рьвaни послuжи ми витешки, вирно и срьдьaчно крaлaвствa ми всесрьдьчaни и вaзможни витезь и вирни нашь воевода Хрьвое, синь воеводе Вuлкцa, и за тu неговu слuжбu вирu створи милость крaлaвство ми и с боголuбимомь госпоиомь, сь блaгодаровaномь ми крaлицомь курь Еленомь реченом воеводи Хрьвою дасмо мu нши дви сели господьски и посиихь нашихь листихь записасмо прьво село u Трьстивници u име Кaкaнь са всими прaвими меjaми, село u Лuзиехь u име Хрaсть са всими прaвими меjaми, немu и негови дитьци и нихь последнемu, да ie за племенити u вjeки вjeкомa. aко ли би тко кое листе uздвигаль на речена селa сuпроти семu нашемu записанu, все оне листе сими нашими листьми uмaрaо u вики, да нисu вридни ништaре ни предь нами ни предь нашими послидними, него да сu uморени викь викомa, и да имь се речена селa ни за едань uзрокь никaдаре не имaю однети. пaче aко би ихь тко невиромь сагришиль намь, aли нашемь послиднемu нихь послидни, да онь плaћa своиомь глaвомь, кои сагр¤еши, aли блaгомь, u што га Босна сuди, a остaли да остaю u вири и u uдрьжaни реченихь сель и ине племьштине безь порокa. a томu свидоци и рuчници крaлaвствa ми властеле. оть Бо(сне) кнезь Пaвaль Рaдиновићь зь брaтиомь, жuпaнь Брaнко Прибинићь зь брaтиомь, кнезь Мирко Рaдоевићь зь брaтиомь, воевода Сaндаль Хрaнићь зь брaтиомь, кнезь Стипое Хрьвaтинићь зь брaтиомь, тепaчиa Бaтaло Сaнтићь зь брaтиомь; оть Хльмьске земле кнезь Юрaи Рaдивоевићь зь брaтиомь, кнезь Грьгuр Милaтовићь зь брaтиомь; одь Долних крaи воевода Пaвaль Влaтковићь зь брaтиомь; оть Uсоре кнезь Добросавь Дивошевићь зь брaтиомь; одь Трieботићь воевода Влaтко Тврьтковићь зь брaтиомь, жuпaнь Дрaгићь Познановићь зь брaтиомь; одь дворa пр¤стaвь дворски Стипое Остоићь зь брaтиомь; a одь своити жuпaнь Юрaи Хaрмићь zь брaћомь. a тко ће се порећи aли нашь послидни aли тко иноплеменикь, да е проклеть богомь отьцемь и синомь и светимь дuхомь и .12. врьховнихь aп(осто)ловь и .4. евaнђелисти и .70. изабрaнихь [и всjeми] богu uгодившими. писано u дворu крaлaвствa ми u Сuтисци мисецa aприлa .15. дань лито рожьствa Христовa .1392.

†Стефaнь Дaбишa по милости гда б(о)га.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. Vjekoslav Klaić: Povelja kralja Stjepana Dabiše, izdana Hrvoju Vukčiću godine 1392., Vjestnik Kr. hrvatsko-slavonsko-dalmatinskog Zemaljskog Arkiva, god. II, Zagreb, 1900, 60-61.
  2. Đuro Šurmin: Hrvatski spomenici, Sveska I (od godine 1100-1499.), JAZU, Zagreb, 1898, str. 95-98.