Nadopuna goriva tokom leta

Sa Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigacija, traži
Question book-new.svg Ovaj članak ili neka od njegovih sekcija nije dovoljno potkrijepljena izvorima (literatura, web stranice ili drugi izvori).
Sporne rečenice i navodi bi mogli, ukoliko se pravilno ne označe validnim izvorima, biti obrisani i uklonjeni. Pomozite Wikipediji tako što ćete navesti validne izvore putem referenci, te nakon toga možete ukloniti ovaj šablon.
Avio cisterna KC-10 Extender

Nadopuna goriva tokom leta, (dopuna goriva zrak-zrak) je postupak prebacivanja goriva iz jednog aviona (avion-cisterna) u drugi avion tokom samog leta. Postupak omogućuje avionu koji je gorivo primio duži ostanak u zraku. Što je još važnije povećava mu dolet koji sada zavisi jedino o mogućnostima i umoru posade i tehničkim zahtjevima samog aviona (dozvoljeni sati rada motora, potrošnji tekućina u motoru i sl.). Takav avion ujedno može poletjeti s manje goriva ali više korisnog tereta. U drugim okolnostima lakši avion (s manje goriva) treba kraću uzletno-sletnu stazu što je često koristio Lockheed SR-71.

Avio-cisterne su specijalno izrađene u tu svrhu. Troškovi opreme za dopunjavanje gorivom na oba aviona u ovom postupku, kompleksnosti rukovanja opremom i upravljanjem aviona u neposrednoj blizini rezultirao je njegovom primjenom samo u vojnim operacijama, u kojima se danas intenzivno koristi. Na primjer, u zaljevskom ratu, iračkoj invaziji na Kuvajt i iračkom ratu sve koalicijske zračne snage su prije svojih napada gorivo nadopunjavale u zračnom prostoru Kuvajta.

Historija[uredi | uredi izvor]

Prva dopuna goriva zrak-zrak 27. juna 1923.

Prvo eksperimentalno prebacivanje goriva zrak-zrak dogodilo se 1920. godine. Tokom sporijeg leta u formaciji je preko običnog crijeva, gorivo koje se nalazilo u ručnom rezervoaru jednog aviona, pretočeno u direktno u rezervoar drugog aviona. Prva dopuna goriva zrak-zrak iz aviona u avion bila je već 27. juna 1923, između dva dvokrilca Airco DH-4B Vojnog zračnog servisa SAD-a (preteča Ratne avijacije SAD-a. Prvi rekord u trajanju leta su postavila tri DH-4B (dva u ulozi avio-cisterne a jedan kao primalac) 27. na 28. august 1923, u kojem je avion-primatelj ostao u zraku više od 37 sati tokom kojih je 9 puta nadopunjavan s 687 galona avio-benzina i 38 galona motornog ulja. Ista posada prikazala je mogućnosti ovog postupka 25. oktobra 1923, kada je s DH-4 letjela iz Sumasa, Washington uz kanadsku granicu prema Tiujani (Meksiko) sletjevši naposljetku u San Diego. Avion je gorivom tokom leta nadopunjen iznad Eugenea (Oregon) i Sacramenta (California).

Godine 1929. grupa američkih vojnih letača ratne avijacije, postavlja novi rekord od preko 150 sati leta iznad Los Angelesa s avionom Question Mark. Između 11. juna i 4. jula 1930, braća John, Kenneth, Albert i Walter Hunter poboljšavaju rekord i lete 553 sati i 40 minuta iznad Čikaga koristeći dva aviona Stinson SM-1 Detroiters , jedan kao cisternu a jedan kao primatelja.

Dopunjavanje gorivom bio je vrlo opasan proces sve do 1935. godine kada braća Fred i Al Key po prvi put koriste izvlačivo slobodno crijevo s priključkom na njegovom vrhu, kojeg je osmislio A.D. Hunter. U jednokrilcu Curtiss Robin uspijevaju premašiti rekord braće Hunter za 100 sati leta.

Alan Cobham iz Velike Britanije kupuje licencu od Davida Nicolsona i Johna Lorda i započinje istraživanja sistema "priključak-konus" (na avionu primatelju nalazi se fiksni priključak kojim se "lovi" konus na crijevu ispuštenom iz avio-cisterne). Cobham 1934. osniva kompaniju Flight Refuelling i već 1938. koristi automatski sistem za punjenje goriva tokom leta na avionima velikim kao leteći brod Short Empire, koristeći kao avio-cisternu Armstrong Whitworth AW.23. Iz Handley Page Harrowa su se redovno punili gorivom vojni leteći brodovi na transatlantskim letovima.

Commons logo
U Wikimedijinom spremniku se nalazi još materijala vezanih uz: