Nadopuna goriva tokom leta

Aviocisterna KC-10 Extender

Nadopuna goriva tokom leta (dopuna goriva zrak-zrak) postupak je prebacivanja goriva iz jednog aviona (avion-cisterna) u drugi avion tokom samog leta. Postupak omogućuje avionu koji je gorivo primio duži ostanak u zraku. Što je još važnije, povećava mu dolet, koji sada zavisi jedino od mogućnosti i umora posade i tehničkih zahtjeva samog aviona (dozvoljeni sati rada motora, potrošnji tekućina u motoru i slično). Takav avion ujedno može poletjeti s manje goriva, ali više korisnog tereta. U drugim okolnostima lakši avion (s manje goriva) treba kraću uzletno-sletnu stazu, što je često koristio Lockheed SR-71.

Aviocisterne su specijalno izrađene za tu svrhu. Troškovi opreme za dopunjavanje gorivom na oba aviona u ovom postupku, kompleksnosti rukovanja opremom i upravljanjem aviona u neposrednoj blizini rezultirali su njegovom primjenom samo u vojnim operacijama, u kojima se danas intenzivno koristi; npr., u Zaljevskom ratu, iračkoj invaziji na Kuvajt i iračkom ratu sve koalicijske zračne snage su prije svojih napada gorivo nadopunjavale u zračnom prostoru Kuvajta.

Historija

Prva dopuna goriva zrak-zrak 27. juna 1923.

Prvo eksperimentalno prebacivanje goriva zrak-zrak dogodilo se 1920. Tokom sporijeg leta u formaciji je preko običnog crijeva, gorivo koje se nalazilo u ručnom rezervoaru jednog aviona, pretočeno u direktno u rezervoar drugog aviona. Prva dopuna goriva zrak-zrak iz aviona u avion bila je već 27. juna 1923, između dva dvokrilca Airco DH-4B Vojnog zračnog servisa SAD-a (preteča Ratne avijacije SAD-a). Prvi rekord u trajanju leta su postavila tri DH-4B (dva u ulozi aviocisterne, a jedan kao primalac) 27. na 28. august 1923, u kojem je avion primalac ostao u zraku više od 37 sati, tokom kojih je devet puta nadopunjavan sa 687 galona avio-benzina i 38 galona motornog ulja. Ista posada prikazala je mogućnosti ovog postupka 25. oktobra 1923, kada je s DH-4 letjela iz Sumasa (Washington) uz granicu s Kanadom prema Tiujani (Meksiko), sletjevši na kraju u San Diego. Avion je gorivom tokom leta nadopunjen iznad Eugenea (Oregon) i Sacramenta (Kalifornija).

Godine 1929. grupa američkih vojnih letača ratne avijacije, postavlja novi rekord od preko 150 sati leta iznad Los Angelesa s avionom Question Mark. Između 11. juna i 4. jula 1930, braća John, Kenneth, Albert i Walter Hunter poboljšavaju rekord i lete 553 sati i 40 minuta iznad Chicaga koristeći dva aviona Stinson SM-1 Detroiters, jedan kao cisternu, a jedan kao primaoca.

Dopunjavanje gorivom bio je vrlo opasan proces sve do 1935, kada braća Fred i Al Key prvi put koriste izvlačivo slobodno crijevo s priključkom na njegovom vrhu, koje je osmislio A. D. Hunter. U jednokrilcu Curtiss Robin uspijevaju premašiti rekord braće Hunter za 100 sati.

Alan Cobham iz Velike Britanije kupuje licencu od Davida Nicolsona i Johna Lorda i počinje istraživanja sistema "priključak-konus" (na avionu primaocu fiksni je priključak kojim se "lovi" konus na crijevu ispuštenom iz aviocisterne). Cobham 1934. osniva kompaniju "Flight Refuelling" i već 1938. koristi automatski sistem za punjenje goriva tokom leta na avionima velikim kao leteći brod Short Empire, koristeći kao aviocisternu Armstrong Whitworth AW.23. Iz Handley Page Harrowa redovno su se punili gorivom vojni leteći brodovi na transatlantskim letovima.