Hidrid

Sa Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigacija, traži
Question book-new.svg Ovaj članak ili neka od njegovih sekcija nije dovoljno potkrijepljena izvorima (literatura, web stranice ili drugi izvori).
Sporne rečenice i navodi bi mogli, ukoliko se pravilno ne označe validnim izvorima, biti obrisani i uklonjeni. Pomozite Wikipediji tako što ćete navesti validne izvore putem referenci, te nakon toga možete ukloniti ovaj šablon.

Hidrid je naziv za negativni ion vodika, H. Iako samo određeni broj elemenata gradi spojeve u kojima postoji hidridni ion, hidridima se nazivaju binarni spojevi vodika sa većinom hemijskih elemenata, bez obzira na oblik u kojem se vodik nalazi. Vodik ne gradi binarne spojeve sa nekim prelaznim elementima i plemenitim plinovima.

Hidridi se najčešće dijele prema tipu hemijske veze i to na:

  • Ionske hidride,
  • Kovalentne hidride,
  • Metalne ili intersticijalne hidride, i
  • Intermedijarne hidride.

Hidridni ion[uredi | uredi izvor]

Hidridni ion predstavlja najjednostavniji anion, a sastoji se od dva elektrona i jednog protona. Kako hidrogen ima relativno mali elektronski afinitet (72.77 kJ/mol) hidridni ion je izrazito bazičan zbog čega ne postoji u vodenim rastvorima. Sa H+ ionima reaguje prema reakciji:

H + H+ → H2; ΔH = −1676 kJ/mol

Zbog izrazite egzotermnosti navedene reakcije, hidridni ion je u stanju izdvojiti H+ ion iz većine spojeva koji sadrže vodik. Zbog male vrijednost elektronskog afiniteta vodika i jačine H–H veze (∆HBE = 436 kJ/mol) hidridni ion je izrazito jako redukciono sredstvo:

H2 + 2e 2H; Eo = −2.25 V

Postojanje hidridnog iona je dokazano u kristalima hidrida alkalnih i težih zemnoalkalnih metala (Ca, Sr i Ba. Dokazi za postojanje H iona u ovim spojevima su: neusmjerenost hemijskih veza (odsustvo kovalentnog karaktera), električna provodljivost talina i izdvajanje vodika na anodi prilikom elektrolize istih. Kako se većina ovih hidrida raspada prije tačke topljenja, oni se mogu elektrolizirati iz eutektičke smjese LiCl/KCl.

Hidridni ion je prilično difuzan, zbog čega njegov radijus znatno zavisi od vrste kationa koji se nalazi u strukturi.

Ionski hidridi[uredi | uredi izvor]

Ionski hidridi su spojevi u kojima postoji H ion. Binarne (opšte formule MH ili MH2, npr. LiH) ionske hidride grade alkalni i teži zemnoalkalni metali. Binarni hidridi alkalnih metala kristališu u strukturi NaCl-a, a hidridi zemnoalkalnih metala koji su ionskog tipa imaju ortorombičnu strukturu PbCl2. Dobivaju se direktnim reakcijama između metala i vodika na relativno visokim temperaturama.

Bor, aluminijum i galij grade kompleksne hidride opšte formule MIMIIHn (gdje je MI alkalni metal, a MII = B, Al ili Ga) koji imaju veći udio kovalentne veze. Zbog izrazitog afiniteta prema H+ ionu, kao i dobre rastvorljivosti u eteru, ovi hidridi se koriste za redukciju organskih spojeva. Kompleksni hidridi se dobijaju reakcijom alkalnih hidrida sa halogenidima aluminijuma, bora i galija, i to u nevodenim rastvaračima:

4 LiH + AlCl3 → LiAlH4 + 3 LiCl

Redukcije organskih spojeva pomoću hidrida se izvode u aprotičnim rastvaračima kao što je eter. Ove reakcije se ne mogu izvesti u vodi i većini protičnih rastvarača zbog reakcije H iona sa protonom:

NaH + H2O → H2 (gas) + NaOH ΔH = −83.6 kJ/mol, ΔG = −109.0 kJ/mol

Kovalentni hidridi[uredi | uredi izvor]

Kovalentni hidridi su spojevi vodika sa p-elementima, sa izuzetkom plemenitih plinova, indija i talija. Veza u kovalentnim hidridima je manje ili više polarna, a vodik posjeduje parcijalno pozitivno naelektrisanje. Izuzetak su hidridi bora u kojima vodik ima parcijalno pozitivno naelektrisanje. U kovalenten hidride spadaju ugljikovodici, , borani, itd. Prema tipu veze, kovalentni hidridi se dijele na:

  • hidride koji imaju normalnu kovalentnu vezu ostvarenu preko elektronskog para (hidridi 14.-17. grupe PSE,
  • hidride koji su elektron-deficitarni (kovalentni hidridi 13. grupe PSE)

Kovalentni hidridi imaju niske tačke topljenja i ključanja. Hidridi najelektronegativnijih elemenata podliježu autoionizaciji kada su u tečnom stanju.

Dobivanje kovalentnih hidrida[uredi | uredi izvor]

Metode koje se koriste za dobijanje kovalentnih hidrida zavise od njihove termodinamičke stabilnosti.

Hidridi najelektronegativnijih elemenata, kao što su H2O, HCl i NH3, se dobijaju direktnom reakcijom između elemenata. Entalpije nastajanja ovih hidrida su negativne.

Hidridi manje elektronegativnih elemenata se mogu dobiti reakcijama kisele hidrolize odgovarajućih soli, pirolizom viših hidrida, električnim pražnjenjem, djelovanjem mikrotalasa, itd.

Elektron-deficitarni hidridi[uredi | uredi izvor]

Elektron-deficitarni hidridi su hidridi u kojima postoje tzv. policentarske kovalentne veze. Policentarske veze su veze u kojima jedan elektronski par povezuje više od dva atoma. Ovakve veze su karakteristične za hidride bora.

Metalni ili intersticijalni hidridi[uredi | uredi izvor]

Hidridi većine d-elemenata, lantanoida i aktinoida spadaju u metalne ili intersticijalne hidride. Elementi koji se nalaze u sredini d-bloka ne grade ovu vrstu hidrida (tzv. elementi "vodikove praznine"). Osobine metalnih hidrida su slične osobinama metala iz kojeg su dobiveni - imaju sličnu tvrdoću, metalni sjaj, električnu provodljivost i magnetske osobine. Gustoće metalnih hidrida su manje od gustoća polaznih metala jer atomi vodika, smješteni u šupljinama (intersticijama) gusto pakovanih atoma metalne rešetke, izazivaju njenu ekspanziju. Najčešće su nestehiometrijskog sastava i zapravo predstavljaju čvrste rastvore kao npr. LaH2,87, TiH1,8, VH1,6, PdH0,7, itd.

Metalni hidridi se dobijaju relativno blagim zagrijavanjem metala u struji vodika pri visokim pritiscima. Reakcione temperature nisu visoke jer su metalni hidridi termički nestabilni.

Jedan od najinteresantnijih metalnih hidrida je paladijum hidrid, PdH0,7, koji nastaje hlađenjem paladijuma u vodiku. Paladijum ima mogućnost da apsorbuje 935 puta veću zapreminu vodika od vlastite. Zagrijavanjem PdH0,7 dolazi do oslobađanja vodika, pri čemu je oslobođena količina nezavisna od hemijskog sastava hidrida, a proporcionalna je pritisku i temperaturi. Sistem Pd/H2 se koristi za pročišćavanje vodika, a izučava se kao potencijalni rezervoar sa sigurno čuvanje vodika u vozilima na gorive ćelije.

Intermedijerni hidridi[uredi | uredi izvor]

Određeni broj elemenata gradi hidride koji se ne mogu svrstati ni u jednu od navedenih klasa, iako su najsličniji kovalentnim hidridima. U ovu klasu spadaju hidridi lakših zemnoalkalnih metala; (BeH)n se javlja kao lančasti polimer, a MgH2 ima strukturu rutila i po svojim osobinama leži između ionskih i kovalentnih hidrida. U ovu klasu spadaju i hidridi metala 12. grupe PSE - ZnH2 i CdH2 - kao i bakar(I) hidrid, CuH.

Nomenklatura[uredi | uredi izvor]

Ionski hidridi (koji sadrže H- ion) se imenuje kao "metal hidrid", npr. natrijum hidrid, stroncijum hidrid, itd.

Hidridi elektropozitivnijih p-elemenata se imenuju dodavanjem sufiksa -an, npr. bor-boran, galij-galan, olovo-plumban, itd. AlH3 se može imenovati kao aluminij hidrid ili aluman. Hidridi ugljika su alkani, alkeni i alkini. Neki hidridi p-elemenata imaju trivijalna imena, kao npr. amonijak (prema IUPAC-u azan), fosfin (fosfan), arsin (arsan), itd.

Spojevi vodika sa elektronegativnijim p-elementima se mogu smatrati hidridima, ali se imenuju kao "vodikovi spojevi":

Protid, deuterid i tritid su nazivi za ione ili spojeve koji sadrže izotope vodika protij, deuterij i tricij.

Bibliografija[uredi | uredi izvor]

  • Kahrović, E., Anorganska hemija, Univerzitetska knjiga, Sarajevo, 2005

Također pogledajte[uredi | uredi izvor]

Vanjski linkovi[uredi | uredi izvor]