Ivaniš Pavlović
Ivaniš Pavlović-Radenović (juni 1423 – novembar 1450) knez, vojvoda iz loze srednjovjekovnih bosanskih velmoža Pavlovići.
Ivaniš je sin vojvode Radoslava Pavlovića i unuk kneza Pavla Radinovića. Njegova majka je Teodora, kćerka kneza Vukca Hranića i sestra čuvenijeg vojvode Stjepana Vukčića Kosače. Imao je braću kneževe Petra i Nikolu Pavlovića koji su ga naslijedili u vodstvu porodice.
Ivaniš je rođen juna 1423. godine i njegovo rođenje je prošlo s čestitkama Dubrovčana njegovom ocu vojvodi Radoslavu Pavloviću. Krajem 1426. godine prilikom kupoprodaje dijela Konavala Pavlovića, Dubrovčani su zahtijevali od vojvode Radoslava da se na izvršenu kupoprodaju zakune i njegov sin Ivaniš. Na taj način su očekivali veći stepen garancije učinjenog posla za buduća vremena. Njihova dotadašnja iskustva sa vojvodom Radoslavom koji je u više navrata mijenjao svoje stavove u ovoj namjeri govori dosta i o njima kao vještim političarima i o Radoslavu kao lukavom susjedu. Radoslav svoga sina koji je imao svega 3 godine, ipak nije izložio takvoj zakletvi, ali je pristao na kompromis da kupoprodaju i prateće privilegije izvrši u svoje ime i u ime kneza Ivaniša.
Tokom Konavoskog rata, sukoba vojvode Radoslava sa Dubrovčanima, Radoslav je bio primoran da suprugu Teodoru i sina Ivaniša pošalje na dvor bosanskog kralja Tvrtka II Tvrtkovića. Sklapanje mira između Dubrovčana i Radoslava Pavlovića opet je postavilo na dnevni red pitanje zakletve mladog kneza Ivaniša. Radoslav je otezao pa je pronađeno rješenje da grad Dubrovnik bude kum mladog kneza Ivaniša. To je bila garancija budućih međususjedskih odnosa koja je predstavljala i spasonosno rješenje za ratifikaciju sporazuma o miru. Na kraju je mir ratifikovan od strane vojvode Radoslava Pavlovića 25. marta 1433. godine. Prema sporazumu, knez Ivaniš bio je obavezan da se zakune na taj mir kad bude u vremenu dostojnom, a što znači kada bude imao 14 godina starosti.[1].
Vojvoda Radoslav Pavlović je u sukobu sa Stjepanom Vukčićem Kosačom 1438. izgubio svoje primorske posjede sa središtem na području Trebinja. Tada je izgubio i svoju dokumentaciju o novcu koji je imao u Dubrovniku. Kada je taj svoj novac htio da ga podigne Dubrovčani su tražili kao dodatno osiguranje da se na priznanici o podizanju novca, pored izjave vojvode Radoslava da i zakletva njegove supruge Teodore i njegovog sina Ivaniša. Knez Ivaniš se tada nalazio na dvoru kralja Tvrtka II u Bobovcu, i po dolasku poslanika, on je izvršio tu svoju obavezu. O tome svjedoči pismo kralja Tvrtka II upućenom Dubrovčanima augusta 1439:
- i ovo što ste poiskali od vojevode Radosava kako vam se je on zakleo i svoiom gospogom i s temi s kimi stevi htieli da bi se takoi i knez Ivaniš zakleo. Avo ovi vaši vlasteličiki došadše i s ovem slugom vojevode Radosava s Radoem ti posao opraviše ovdjei u našem gradu u Bobovcu. Knez se Ivaniš zakle i priseže na što ga su iskali kakoto je i vojevoda Radosav i njegova gospoja Todora. Tai vam list za svedočbu da tomui verujete i Bog vas veseli.[2].
Na čelo porodice knez Ivaniš je došao poslije smrti svoga oca Radoslava novembra 1441. Njegova pozicija bila je znatno oslabljena. Njegov otac izgubio je primorske posjede i kroz sukob sa Stjepanom Vukčićem oslabio poziciju Pavlovića u srednjovjekovnoj bosanskoj državi. Ivaniš je vodstvo porodice održavao u sjeni svoga ujaka vojvode i hercega Stjepana Vukčića sa kojim se pomirio u ime Pavlovića. Među prvim aktima mladog vojvode bila je i ratifikacija mirovnog sporazuma sa Dubrovčanima. Novi predstavnik porodice Pavlović, vojvoda Ivaniš je 29. septembra 1442. godine na planini Bujaku, prema Brodaru. Ivaniš je potvrdio Dubrovčanima sve ugovore svojih prethodnika i dao novu potvrdu u svoje ime.[3]. Zauzvrat su Dubrovčani 10. decembra 1442. godine potvrdili Ivanišu i njegovoj braći sva prava i povlastice koje su uživali od njihove strane. To je konavoski tribut, palača u Dubrovniku, baština na području Dubrovnika i pravo da ulažu novac na dobit.
Naslijeđena neravnopravna politička pozicija vojvode Ivaniša prema Stjepanu Vukčiću nastavljena je i u vrijeme sukoba kralja Tomaša i Stjepana Vukčića. Ivaniš nije imao dovoljno snage da se značajnije suprotstavi svome ujaku, niti da značajnije utiče na kralja Tomaša.
Vojvoda Ivaniš se oženio 1449, a već početkom 1450. se pominje da je bolestan. Bolest nije popuštala i u novembru 1450, relativno mlad sa 27. godina života, vojvoda Ivaniš je umro. [4]. Nije imao potomke. Naslijedila su ga braća, vojvoda Petar i knez Nikola Pavlović.
Reference
[uredi | uredi izvor]- ^ Ćiro Truhelka, Konavôski rat (1430-1433), Glasnik Zemaljskog muzeja 29, Sarajevo 1917, 145-211.
- ^ Ljubomir Stojanović, Старе српске повеље и писма, I/1, Српска краљевска академија, Београд 1929, 515-516.
- ^ (22.9. 1442), Ljubomir Stojanović, Старе српске повеље и писма, I/2, Српска краљевска академија, Београд 1934, 100-104; Раде Поповић, Повеља војводе Иваниша Р. Павловића Дубровчанима (на планини Бујаку према Бродару, 1442, септембар 29), Грађа о прошлости Босне 4, Бања Лука 2011, 137-149.
- ^ „pro morte Iuanis Paulovich“ (28.11. 1450), Državni arhiv u Dubrovniku, Consilium Rogatorum, Svezak XI, folija 267.
Literatura
[uredi | uredi izvor]- Ćiro Truhelka, Konavôski rat (1430-1433), Glasnik Zemaljskog muzeja 29, Sarajevo 1917, 145-211.
- Vladimir Ćorović, Iz prošlosti Bosne i Hercegovine, Godišnjica Nikole Čupića 48, Beograd 1939, 133-145.
- Boris Nilević, Vojvoda Ivaniš Pavlović, Prilozi Instituta za istoriju 14-15, Sarajevo 1978, 349-361.
- Ljubomir Stojanović, Старе српске повеље и писма, I/1, Српска краљевска академија, Београд 1929.
- Ljubomir Stojanović, Старе српске повеље и писма, I/2, Српска краљевска академија, Београд 1934.
- Раде Поповић, Повеља војводе Иваниша Р. Павловића Дубровчанима (на планини Бујаку према Бродару, 1442, септембар 29), Грађа о прошлости Босне 4, Бања Лука 2011, 137-149.