Aktinij

S Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Aktinij,  89Ac
Actinium.jpg
Aktinij u periodnom sistemu
Hemijski element, Simbol, Atomski broj Aktinij, Ac, 89
Serija Prelazni metali
Grupa, Perioda, Blok 3, 7, d
Izgled srebrenasti metal
emitira plavičastu svjetlost[1][2]
CAS registarski broj 7440-34-8
Zastupljenost 6 · 10-18[3] %
Atomske osobine
Atomska masa 227,0278 u
Atomski radijus (izračunat) 195 (-) pm
Kovalentni radijus 215 pm
Van der Waalsov radijus - pm
Elektronska konfiguracija [Rn] 6d17s2
Broj elektrona u energetskom nivou 2, 8, 18, 32, 18, 9, 2
1. energija ionizacije 499 kJ/mol
2. energija ionizacije 1170 kJ/mol
3. energija ionizacije 1900 kJ/mol
Fizikalne osobine
Agregatno stanje čvrsto
Kristalna struktura kubična plošno centrirana
Gustoća 10070 kg/m3
Tačka topljenja 1323 K (1050 °C)
Tačka ključanja 3500±300[2] K (3200±300 °C)
Molarni volumen 22,55 · 10-6 m3/mol
Toplota isparavanja 400 kJ/mol
Toplota topljenja 14 kJ/mol
Brzina zvuka m/s
Specifična toplota 27,2 J/(kg · K) kod 293 K
Toplotna provodljivost 12 W/(m · K)
Hemijske osobine
Oksidacioni broj 3, 2
Elektrodni potencijal -2,13 V (Ac3+ + 3e- → Ac)
Elektronegativnost 1,1 (Pauling-skala)
Izotopi
Izo RP t1/2 RA ER (MeV) PR
225Ac

sin

10 d α 5,935 221Fr
226Ac

sin

29,4 h β- 0,640 226Th
ε 1,116 226Ra
α 5,536 222Fr
227Ac

100 %

21,773 god β- 0,045 227Th
α 5,536 223Fr
228Ac

u tragovima

6,15 h β- 2,127 228Th
Sigurnosno obavještenje

Oznake upozorenja

Oznaka upozorenja nepoznata[4]
Obavještenja o riziku i sigurnosti R: /
S: /
Ostala upozorenja
Radioaktivnost
Radioaktivni element

Radioaktivni element
Ukoliko je moguće i u upotrebi, koriste se osnovne SI jedinice.
Ako nije drugačije označeno, svi podaci su podaci dobiveni mjerenjima u normalnim uslovima.

Aktinij je hemijski element sa simbolom Ac i atomskim brojem 89. Po njemu je serija hemijskih elemenata dobila ime aktinoidi, gdje spada grupa od petnaest vrlo sličnih elemenata u periodnom sistemu, počev od njega do lorensija. Aktinij se također ponekad smatra i prvim prelaznim metalom 7. periode, mada se mnogo rjeđe lorensiju dodjeljuje ta pozicija. Aktinij je otkriven 1899. godine, a bio je prvi neprimordijalni radioaktivni element koji je izdvojen. Iako su polonij, radij i radon otkriveni prije aktinija, oni nisu bili dobijeni u čistom obliku sve do 1902. godine.

Aktinij je vrlo mehak, srebrenasto-svijetli radioaktivni metal koji vrlo burno reagira sa kisikom i vlagom iz zraka, gradeći bijeli pokrivni aktinij-oksid koji sprječava daljnju oksidaciju. Kao i većina lantanoida i mnogih aktinoida, on zadržava oksidacijsko stanje +3 u gotovo svim svojim spojevima. Ovaj metal se nalazi samo u tragovima unutar ruda uranija i torija u vidu izotopa 227Ac, a koji se raspada tokom vremena poluraspada od 21,772 godine, pretežno emitirajući beta- a rjeđe i alfa-čestice. Također, postoji i izotop 228Ac, koji je beta aktivan, ali mu je vrijeme poluraspada samo 6,15 sati. U jednoj toni prirodnog uranija u rudama sadržano je oko 0,2 miligrama aktinija-227, dok jedna tona prirodnog torija sadrži približno 5 nanograma aktinija-228. Zbog velike sličnosti u fizičkim i hemijskim osobinama aktinija i lantana, odvajanje aktinija iz njegovih ruda nije praktično. Umjesto toga, ovaj element se u miligramskim količinama dobija zračenjem neutronima izotopa radija-226 u nuklearnim reaktorima. Zbog rijetkosti, visoke cijene dobijanja i radioaktivnosti, aktinij nema značajnijih primjena u industriji. Njegova upotreba svodi se na izvor neutrona te kao sredstvo u radioterapiji, kojim se zrače određene ćelije tumora u tijelu.

Historija[uredi | uredi izvor]

Francuski hemičar André-Louis Debierne objavio je 1899. otkriće novog elementa. Izdvojio ga je iz ostataka rude uraninita, iz koje su Marie i Pierre Curie prethodno izdvojili radij. Iste godine, Debierne je opisao novu tvar da je slična titaniju[5] a u studiji iz 1900. naveo je da je element sličan toriju.[6] Aktinij je, neznajući za Debierneovo otkriće, također otkrio i Friedrich Oskar Giesel 1902. godine[7] kada je novu supstancu opisao da je slična lantanu, te ga je 1904. godine nazvao emanium.[8] Nakon što su Harriet Brooks 1904. te Otto Hahn i Otto Sackur 1905. godine uporedili vremena poluraspada supstanci koje su otkrili Debierne i Giesel,[9] odabrali su da zadrže ime elementa koje je predložio Debierne jer je bio prvi koji ga je otkrio, iako je postojala nepodudarnost u hemijskim osobinama koje je on različito navodio u različitim radovima i periodima.[8][10]

Članci objavljeni tokom 1970tih[11] i kasnije[12] navode da Debierneovi rezultati objavljeni 1904. nisu saglasni sa onim objavljenim 1899. i 1900. godine. Osim toga, prema današnjem znanju iz oblasti hemije aktinija izvodi se zaključak da je ovaj element nije mogao biti ništa drugo osim vrlo mali sastojak u Debierneovim rezultatima iz 1899. i 1900. Zapravo, hemijske osobine tvari o kojoj je on pisao navode na pomisao da se u tom slučaju radilo o protaktiniju, elementu koji nije otkriven još narednih četrnaest godina, samo zbog toga što je "nestao" zbog svoje hidrolize i adsorpcije na Debierneovom laboratorijskom posuđu. To otkriće je navelo neke autore da Giesela "proglase" osobom koja je otkrila aktinij.[2] Nešto umjereniju viziju naučnog otkrića predložio je Adloff.[12] On je naveo bi se retrospektivne kritike ranih radova trebale ublažiti zbog tadašnjeg nivoa znanja iz radiohemije: naglašavajući opreznost Debierneovih tvrdnjih u prvobitnim radovima, on zapaža da niko ne može sa sigurnošću tvrditi da Debierneova supstanca nije sadržavala aktinij.[12] Debierne, koji prema mišljenjima većine historičara važi za pronalazača aktinija, izgubio je kasnije zanimanje za ovaj element i napustio istraživanje. S druge strane, Gieselu se s punim pravom može dati čast za prvo dobijanje radiohemijski čistog uzorka aktinija kao i za određivanje njegovog atomskog broja 89.[11] Ime aktinij potječe od starogrčkih riječi aktis, aktinos (starogrčki: ακτίς, ακτίνος) što znači zraka.[13] Njegov simbol Ac također se koristi i kao skraćenica za druge supstance ili organske spojeve koji nemaju nikakve veze sa aktinijem, poput acetila, acetata[14] i ponekad acetaldehida.[15]

Osobine[uredi | uredi izvor]

Aktinij je mehki, srebreno-sjajni,[16][17] radioaktivni metalni element. Njegov modul smicanja (Coulombov modul) vrlo je blizak onom kod olova.[18] Zbog vrlo snažne radioaktivnosti aktinija, on u mraku sjaji svijetloplavom svjetlošću, koja potječe jer se okolni zrak ionizira zbog emisije energetskih čestica.[19] Hemijske osobine su slične osobinama lantana i drugih lantanoida, pa je sve te elemente vrlo teško razdvojiti iz ruda uranija. Ekstrakcija otapalima i ionoizmjenjivačka hromatografija su najčešće metode korištene u izdvajanju aktinija.[20] Kao prvi element među aktinoidi, a po njemu je ova grupa i dobila ime, na isti način kao što je lantan za lantanoide. Međutim, aktinoidi su u mnogo većoj mjeri različiti između sebe u odnosu na lantanoide, tako da sve do 1928. i prijedloga Charlesa Janeta o najznačajnijoj izmjeni Mendeljejevog periodnog sistema još od formiranja grupe lantanoida, tako što je uveo aktinoide, a isti prijedlog imao je i Glenn T. Seaborg 1945. godine.[21]

Aktinij vrlo burno reagira sa kisikom i vlagom iz zraka gradeći bijeli pokrovni sloj aktinij-oksida koji onemogućava daljnju oksidaciju.[16] Kao i kod većine lantanoida i aktinoida, aktinij postoji u oksidacijskom stanju +3, a ioni Ac3+ su bezbojni u rastvorima.[22] Oksidacijsko stanje +3 se javlja zbog elektronske konfiguracije aktinija [Rn]6d17s2, sa tri valentna elektrona koji se vrlo lahko otpuštaju dajući stabilnu strukturu zatvorenih elektronskih ljusci plemenitog plina radona.[17] Rijetko oksidacijsko stanje +2 jedino je poznato kod aktinij-dihidrida (AcH2); mada se i tu možda radi o elektridnom spoju kao i kod njegovog lakšeg kongenera lantana u spoju LaH2.[23]

Spojevi[uredi | uredi izvor]

Poznat je vrlo ograničen broj spojeva aktinija uključujući AcF3, AcCl3, AcBr3, AcOF, AcOCl, AcOBr, Ac2S3, Ac2O3 i AcPO4. Osim spoja AcPO4, svi drugi spojevi vrlo su slični odgovarajućim spojevima lantana. U svim navedenim spojevima, aktinij se nalazi u oksidacijskom stanju +3.[22][24] Tačnije, konstante rešetke analognih spojeva aktinija i lantana razlikuju se za samo nekoliko postotaka.[24]

Ovdje su a, b i c konstante rešetke, br. je broj prostorne grupe a Z je član formulske jedinice po ćelijskoj jedinici. Gustoća spojeva nije mjerena direktnim putem već izračunata preko parametara rešetke.

Oksidi[uredi | uredi izvor]

Aktinij-oksid (Ac2O3) može se dobiti zagrijavanjem hidroksida na 500 °C ili zagrijavanjem oksalata pri 1100 °C u vakuumu. Njegova kristalna rešetka je izotipska sa oksidima većine trovalentnih rijetkih zemnih metala.[24]

Halidi[uredi | uredi izvor]

Aktinij-trifluorid se može dobiti bilo u rastvoru ili putem reakcije čvrstih tvari. Prva reakcija u rastvoru može se odvijati pri sobnoj temperaturi tako što se dodaje fluoridna kiselina u rastvor u kojem se nalaze ioni aktinija. Drugi metod pri čemu se metalni aktinij tretira fluorovodikom pri 700 °C sa platinom kao katalizatorom. Djelovanjem amonij-hidroksida na aktinij-trifluorid pri 900–1000 °C dobija se oksifluorid AcOF. Dok lantan-oksifluorid se vrlo lahko može dobiti sagorijevanjem lantan-trifluorida u prisustvu zraka pri 800 °C tokom jednog sata, slična procedura aktinij-trifluorida ne daje AcOF te se samo dobijaju istopljeni reaktanti.[24][30]

AcF3 + 2 NH3 + H2O → AcOF + 2 NH4F

Aktinij-trihlorid se dobija reakcijom aktinij-hidroksida ili oksalata sa parama ugljik-tetrahlorida pri temperaturama iznad 960 °C. Slično kao i kod oksifluorida, aktinij-oksihlorid se može dobiti hidroliziranjem aktinij-trihlorida sa amonij-hidroksidom pri 1000 °C. Međutim, za razliku od oksifluorida, oksihlorid se mnogo lakše može sintetizirati ako se u rastvor aktinij-trihlorida u hlorovodičnoj kiselini doda amonijak.[24]

Reakcija aluminij-bromida i aktinij-oksida daje aktinij-tribromid:

Ac2O3 + 2 AlBr3 → 2 AcBr3 + Al2O3

a zatim se dodavanjem amonij-hidroksida pri 500 °C dobija oksibromid AcOBr.[24]

Drugi[uredi | uredi izvor]

Ruda uraninita ima povišenu koncentraciju aktinija.

Aktinij-hidrid se može dobiti redukcijom aktinij-trihlorida sa kalijem pri 300 °C, a njegova struktura se proučava putem analogije sa odgovarajućim LaH2 hidridom. Izvor vodika u ovoj reakciji nije sasvim poznat.[31]

Miješajući mononatrij-fosfat (NaH2PO4) sa rastvorom aktinija u hlorovodičnoj kiselini dobija se bijeli spoj aktinij-fosfat poluhidrat (AcPO4·0.5H2O), dok se zagrijavanjem aktinij-oksalata sa parama vodik-sulfida pri 1400 °C tokom nekoliko minuta dobija crni aktinij-sulfid Ac2S3. Moguće je da se on također može dobiti djelovanjem mješavine vodik-sulfida i ugljik-disulfida na aktinij-oksid pri temperaturi od 1000 °C.[24]

Izotopi[uredi | uredi izvor]

Aktinij koji se javlja u prirodi sastoji se iz dva radioaktivna izotopa: 227Ac (koji se nalazi u radioaktivnom nizu raspadanja izotopa 235U) i 228Ac, koji je treći po redu "kćerka" izotop od 232Th. 227Ac se pretežno raspada kao beta emiter s vrlo malom energijom, ali se pri 1,38% raspada emitira alfa čestica, pa se stoga vrlo lahko može identificirati pomoću alfa spektrometrije.[2] Ukupno je do danas poznato 36 radioizotopa ovog elementa, a među njima je najstabilniji 227Ac čije vrijeme poluraspada iznosi 21,772 godina. Nakon njega slijede 225Ac sa vremenom poluraspada od 10 dana i 226Ac sa vremenom poluraspada od 29,37 sati. Svi ostali poznati radioaktivni izotopi imaju vremena poluraspada kraća od 10 sati, a većina od njih vremena kraća od jedne minute. Najkraće vrijeme poluraspada ima izotop aktinija 217Ac sa 69 nanosekundi, a koji se raspada alfa raspadom i elektronskim zahvatom. Aktinij ima i dva poznata metastabilna izotopa.[32] U hemiji su najznačajniji izotopi 225Ac, 227Ac i 228Ac.[2]

Obogaćeni 227Ac se nalazi u ravnoteži sa svojim proizvodima raspada nakon otprilike pola godine. On se raspada tokom svog vremena poluraspada od 21,772 godine emitirajući uglavnom beta (98,62%) i neznatno alfa čestice (1,38%),[32] a "kćerke" izotopi su dio lanca raspada poznatog kao aktinijev niz. Iz razloga svoje rijetkosti i slabe rasprostranjenosti, niske energije beta čestica koje emitira (najviše 44,8 keV) i niskog intenziteta alfa zračenja, 227Ac je vrlo teško direktno detektirati putem njegove emisije pa se stoga prati samo preko proizvoda raspada.[22] Izotopi aktinija po atomskoj težini imaju raspon od 206 u (206Ac) do 236 u (236Ac).[32]

Izotop Proizvodnja Raspad Vrijeme
poluraspada
221Ac 232Th(d,9n)→225Pa(α)→221Ac α 52 ms
222Ac 232Th(d,8n)→226Pa(α)→222Ac α 5,0 s
223Ac 232Th(d,7n)→227Pa(α)→223Ac α 2,1 min
224Ac 232Th(d,6n)→228Pa(α)→224Ac α 2,78 h
225Ac 232Th(n,γ)→233Th(β)→233Pa(β)→233U(α)→229Th(α)→225Ra(β)→225Ac α 10 dana
226Ac 226Ra(d,2n)→226Ac α, β
elektronski
zahvat
29,37 h
227Ac 235U(α)→231Th(β)→231Pa(α)→227Ac α, β 21,77 god.
228Ac 232Th(α)→228Ra(β)→228Ac β 6,15 h
229Ac 228Ra(n,γ)→229Ra(β)→229Ac β 62,7 min
230Ac 232Th(d,α)→230Ac β 122 s
231Ac 232Th(γ,p)→231Ac β 7,5 min
232Ac 232Th(n,p)→232Ac β 119 s

Rasprostrenjenost[uredi | uredi izvor]

Može se naći samo u tragovima u rudama uranija. Jedna tona rude uranija sadrži oko 0,2 miligrama izotopa 227Ac[33][34] dok jedna tona rude torija sadrži oko 5 nanograma izotopa 228Ac. Izotop 227Ac je prelazni član raspadnog lanca uranij-aktinijevog niza koji počinje sa "roditeljskim" izotopom uranija-235 (ili plutonija 239Pu) a završava sa stabilnim izotopom olova 207Pb. Izotop 228Ac je prelazni član torijevog niza raspada, koji započinje "roditeljskim" izotopom 232Th a završava stabilnim izotopom olova 208Pb. Još jedan izotop aktinija (225Ac) je prelazni član u neptunijevom nizu raspada, a koji počinje sa 237Np (ili 233U) a završava sa talijem (205Tl) i (gotovo) stabilnim bizmutom (209Bi), mada je ovaj lanac raspada postojao samo u ranoj fazi nastanka Sunčevog sistema zbog vrlo kratkog vremena poluraspada izotopa neptunija-237.

Dobijanje[uredi | uredi izvor]

Mala prirodna koncentracija i fizičke i hemijske osobine koje su vrlo bliske onima kod lantana i drugih lantanoida, a koje su vrlo bogate u rudama koje u svom sastavu imaju tragove aktinija, čine izdvajanje ovog elementa iz ruda vrlo nepraktičnim, a povrh toga potpuno izdvajanje nikad nije postignuto.[24] Iz tih razloga, aktinij u miligramskim količinama dobija se zračenjem neutronima izotopa radija 226Ra u nuklearnom reaktoru.[34][35]

Ova reakcija ima prinos od oko 2% od težine upotrebljenog radija. 227Ac može kasnije i dalje "hvatati" neutrone što rezultira nastankom malih količina 228Ac. Nakon sinteze, aktinij se odvaja od radija kao i od proizvoda raspada i nuklearne fuzije, poput torija, polonija, olova i bizmuta. Ekstrakcija se vrši pomoću vodenog rastvora tenoiltrifluoroaceton-benzena iz rastvora proizvoda zračenja, a selektivnost prema određenom elementu postiže se podešavanjem pH vrijednosti rastvora (oko 6,0 za aktinij).[33] Alternativni način jeste izmjena aniona sa odgovarajućom smolom u dušičnoj kiselini, čime se može postići faktor razdvajanja od 1.000.000 za radij i aktinij u odnosu na torij u dvostepenom procesu. Nakon toga aktinij se razdvaja od radija odnosom od približno 100, koristeći smolu sa slabom kationskom izmjenom niskog poprečnog vezivanja te dušičnu kiselinu kao eluant.[36]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Wall, Greg (8. 9. 2003). "C&EN: It's Elemental: The Periodic Table - Actinium". C&EN: It's Elemental: The Periodic Table. Chemical and Engineering News. Pristupljeno 2. 6. 2011. 
  2. ^ a b c d e Kirby Harold W.; Morss Lester R. (2006). "Actinium". The Chemistry of the Actinide and Transactinide Elements. str. 18. ISBN 978-1-4020-3555-5. doi:10.1007/1-4020-3598-5_2. 
  3. ^ Harry H. Binder (1999). Lexikon der chemischen Elemente. Stuttgart: S. Hirzel Verlag. ISBN 3-7776-0736-3. 
  4. ^ EU ovaj element još uvijek nije stavila na spisak opasnih elemenata, međutim trenutno nije moguće pronaći pouzdani izvor ili literaturu o opasnim svojstvima ove supstance. Radioaktivnost ne spada u opasna svojstva koja se ovdje navode.
  5. ^ André-Louis Debierne (1899). "Sur un nouvelle matière radio-active". Comptes rendus (jezik: francuski) 129: 593–595. Pristupljeno 26. 9. 2017. 
  6. ^ André-Louis Debierne (1900). "Sur un nouvelle matière radio-actif – l'actinium". Comptes rendus (jezik: francuski) 130: 906–908. 
  7. ^ Friedrich Oskar Giesel (1902). "Ueber Radium und radioactive Stoffe". Berichte der Deutschen Chemische Geselschaft (jezik: njemački) 35 (3): 3608–3611. doi:10.1002/cber.190203503187. 
  8. ^ a b Friedrich Oskar Giesel (1904). "Ueber den Emanationskörper (Emanium)". Berichte der Deutschen Chemische Geselschaft (jezik: njemački) 37 (2): 1696–1699. doi:10.1002/cber.19040370280. 
  9. ^ André-Louis Debierne (1904). "Sur l'actinium". Comptes rendus (jezik: francuski) 139: 538–540. 
  10. ^ Friedrich Oskar Giesel (1905). "Ueber Emanium". Berichte der Deutschen Chemische Geselschaft (jezik: njemački) 38 (1): 775–778. doi:10.1002/cber.190503801130. 
  11. ^ a b Harold W. Kirby (1971). "The Discovery of Actinium". Isis 62 (3): 290–308. JSTOR 229943. doi:10.1086/350760. 
  12. ^ a b c J. P. Adloff (2000). "The centenary of a controversial discovery: actinium". Radiochim. Acta 88 (3–4_2000): 123–128. doi:10.1524/ract.2000.88.3-4.123. 
  13. ^ Hammond, C. R. The Elements u: Lide, D. R. (2005). CRC Handbook of Chemistry and Physics (86 iz.). Boca Raton (FL): CRC Press. ISBN 0-8493-0486-5. 
  14. ^ Gilley, Cynthia Brooke; Univerzitet Kalifornije, San Diego (2008). New convertible isocyanides for the Ugi reaction; application to the stereoselective synthesis of omuralide. ProQuest. str. 11. ISBN 978-0-549-79554-4. 
  15. ^ Reimers, Jeffrey R. (2011). Computational Methods for Large Systems: Electronic Structure Approaches for Biotechnology and Nanotechnology. John Wiley and Sons. str. 575. ISBN 978-0-470-48788-4. 
  16. ^ a b c Joseph G. Stites; Salutsky Murrell L.; Stone Bob D. (1955). "Preparation of Actinium Metal". J. Am. Chem. Soc. 77 (1): 237–240. doi:10.1021/ja01606a085. 
  17. ^ a b "Actinium". Encyclopædia Britannica (15 iz.). 1995. str. 70. 
  18. ^ Seitz, Frederick; Turnbull, David (1964). Solid state physics: advances in research and applications. Academic Press. str. 289–291. ISBN 0-12-607716-9. 
  19. ^ Richard A. Muller (2010). Physics and Technology for Future Presidents: An Introduction to the Essential Physics Every World Leader Needs to Know. Princeton University Press. str. 136–. ISBN 978-0-691-13504-5. 
  20. ^ J. J. Katz; Manning W. M. (1952). "Chemistry of the Actinide Elements Annual Review of Nuclear Science". Annual Review of Nuclear Science 1: 245–262. Bibcode:1952ARNPS...1..245K. doi:10.1146/annurev.ns.01.120152.001333. 
  21. ^ Glenn T. Seaborg (1946). "The Transuranium Elements". Science 104 (2704): 379–386. Bibcode:1946Sci...104..379S. JSTOR 1675046. PMID 17842184. doi:10.1126/science.104.2704.379. 
  22. ^ a b c Actinium, Большой Советской Энциклопедии; pristupljeno 28. septembra 2017. (ru)
  23. ^ a b c Farr J.; Giorgi A. L.; Bowman M. G.; Money R. K. (1961). "The crystal structure of actinium metal and actinium hydride". Journal of Inorganic and Nuclear Chemistry 18: 42–47. doi:10.1016/0022-1902(61)80369-2. 
  24. ^ a b c d e f g h i j k l m n Fried Sherman; Hagemann French; Zachariasen W. H. (1950). "The Preparation and Identification of Some Pure Actinium Compounds". Journal of the American Chemical Society 72 (2): 771–775. doi:10.1021/ja01158a034. 
  25. ^ Zachariasen W. H. (1949). "Crystal chemical studies of the 5f-series of elements. XII. New compounds representing known structure types". Acta Crystallographica 2 (6): 388–390. doi:10.1107/S0365110X49001016. 
  26. ^ Zachariasen W. H. (1949). "Crystal chemical studies of the 5f-series of elements. VI. The Ce2S3-Ce3S4 type of structure". Acta Crystallographica 2: 57–60. doi:10.1107/S0365110X49000126. 
  27. ^ Meyer 1991, str. 71.
  28. ^ a b Zachariasen W. H. (1948). "Crystal chemical studies of the 5f-series of elements. I. New structure types". Acta Crystallographica 1 (5): 265–268. doi:10.1107/S0365110X48000703. 
  29. ^ Meyer 1991, str. 87.
  30. ^ Meyer 1991, str. 87-88.
  31. ^ Meyer 1991, str. 43.
  32. ^ a b c Audi Georges; Bersillon O.; Blachot J.; Wapstra A. H. (2003). "The NUBASE Evaluation of Nuclear and Decay Properties". Nuclear Physics A (Atomic Mass Data Center) 729: 3–128. Bibcode:2003NuPhA.729....3A. doi:10.1016/j.nuclphysa.2003.11.001. 
  33. ^ a b Hagemann French (1950). "The Isolation of Actinium". Journal of the American Chemical Society 72 (2): 768–771. doi:10.1021/ja01158a033. 
  34. ^ a b Greenwood Norman N.; Earnshaw Alan (1997). Chemistry of the Elements (2 iz.). Butterworth-Heinemann. str. 946. ISBN 0-08-037941-9. 
  35. ^ Emeleus, H. J. (1987). Advances in inorganic chemistry and radiochemistry. Academic Press. str. 16–. ISBN 978-0-12-023631-2. 
  36. ^ Bolla Rose A.; Malkemus D.; Mirzadeh S. (2005). "Production of actinium-225 for alpha particle mediated radioimmunotherapy". Applied Radiation and Isotopes 62 (5): 667–679. PMID 15763472. doi:10.1016/j.apradiso.2004.12.003. 

Literatura[uredi | uredi izvor]